Пророчанство каже да ће Срба остати таман толико да сви стану под једну шљиву. 

Ми смо народ који воли да јадикује, да се жали, да проклиње сопствену судбину. Стално кривца тражимо у другом, или у противнику или у судији или у терену. А са друге стране мало ко зна да се радује животу као ми, да буде човек кад владају закони џунгле, да се узда у Бога кад ђаво завлада светом. То открива наша музика, наши обичаји, наш однос према материјалном, према пролазности, према смрти. Бој се оног ко је свико без голема мрети јада. 

Навикли смо ми више да нестајемо, него да трајемо, више да страдамо, него да попуштамо, више да је земља мекша, а небо близу, за гробове и за јуриш.

И тако, арчимо оно што нам је од Бога преостало, оно што ђаво није стигао или могао да отме, фућкамо оно за шта би други народи водили стогодишње ратове,  просипамо млеко које смо са раскрвављене мајчине сисе једва измузли.

ФОТО: Игор Заботин@заботин

Дато нам да будемо народ, хоћемо опет да будемо раја. Прометејском жртвом изборили слободу, опет нам се водају беговски опанци. На костима јунака изградили државу, продајемо је за фишек дувана.

И барем да знамо да друмовима сада газе јанилари ил низами, па  да погнемо главу кад их сретнемо, јер покорну главу сабља не сече. Да бар зашкрипе точкови бечких кочија и заталасају модри мундири славне регименте, па да се као што ред налаже захвални Раси поклоне светом цару и краљу. 

Не. У српским селима не бегују више муселими, не суде кадије, у српским градовима не столују паше, ни везири, ни грофови, ни барони. Дошао је вакат домаћих ага, баша и субаша, нових харача, данака и десетка.

И Србин ћути. Све исто, по оној старој, цар царује, суд судује, роб робује.

ФОТО: Дневник хр. Принтскрин YоуТубе

Само је Србија сада уместо колских путева, прошарана асфалтним тракама и челичним шинама, уместо страћара од блата и сламе, сада живимо у небодерима од бетона и арматуре, уместо гусала певају нам телефони, уместо новина читамо твитове, уместо комшијама, јутро наздрављамо ФБ профилима. Али, не разликујемо се много од оних који су водали опанке, сагињали главу, одвајали жито за страну војску, дрљали туђину сопствену земљу. 

Зато нас неће остати да станемо сви под једну шљиву, јер смо земљу, воду и ваздух прво продали, отуђили, па загадили да је и та шљива усахла, нема је. Нас је остало. Али за под надстрешницу. За под надстрешницу која је послужила као сцена да нам се султан прикаже у свом сјају и лепоти, да нас погледа и благо и прекорно, да нам честита на нашој покорности, да нам обећа још иако свега већ имамо, да нам удели више, иако нам ништа више не треба, да нас похвали, покуди, продрма, изљуби и оде. А ми ћемо га чекати. Испод надстрешнице, једнако нестрпљиви као кад је први пут долазио. Чекаћемо га, јер он ће сигурно доћи, не може да не дође. Како је добар наш цар, направио нам је надстрешницу да не киснемо, да нас не бије ветар и не кваси снег. Они други пре њега узеше нам све што нисмо имали, а овај нам даје све што опет немамо. Пресветли наш цар, како је лепо живети под његовим благословом, под његовом надстрешницом. Ваљда ће издржати.

Др Александар Дикић