Познати активиста из Гане, Проспер Дзиц (Проспер Дзитсе), објавио је 2017. чланак у коме је цитирао једног професора/предавача универзитета у Јужној Африци који је, наводно, овим речима, дочекао студенте првог дана школске године:
„Уништење било које нације не захтева употребу атомских бомби или употребу ракета дугог домета. Потребно је само снижавање квалитета образовања и дозвољавање студентима да варају на испитима.
Пацијенти умиру под рукама таквих лекара.
Зграде се руше ако их праве руке таквих инжењера.
Новац се губи из руку таквих економиста и рачуновођа.
Човечанство умире под руководством таквих верских учењака.
Правда нестаје у рукама таквих судија...Незнање влада умовима деце под старатељством учитеља који је положио испите варајући.
Урушавање образовања је урушавање нације.”
Те опомињуће речи мене не асоцирају на далеку Гану, или Јужну Африку, већ, нажалост, на моју земљу којој као да је Дзиц прорекао судбину. Изгледа да нас је баш та зла коб снашла.
Погледамо ли се као нација у огледало, видимо једну невероватну слику. Скоро деценију и по на кључним, руководећим позицијама у друштву (председници општина, градоначелници, народни посланици, директори јавних институција и предузећа, министри, неки председници владе, па чак и један председник државе) имамо преписиваче, варалице, купце и фалсификаторе диплома, плагијаторе доктората.
Несхватљиво је колико ти људи мрзе рад, труд, поштење и учење, а неизмерно воле дипломе. Болно је гледати у огледалу ту слику своје нације која се очигледно урушава. Лакше је скренути поглед ка имагинаријуму „златног доба економског тигра”. Али, не може се тек тако побећи од чињенице да је та кобна надстрешница пала 1. новембра управо зато што се обистинило Дзицово предсказање. Нашим судбинама владају министри „немапојмаши” којима је најбитнији рејтинг странке док се улизују вођи, неке рачуновође „немапојмаши” који као да се утркују ко ће више новца да проневери, поједини инжењери „немапојмаши” који потписују свашта за шаку евра, и одабране судије „немапојмаши” који се радије баве твитерашима него озбиљним криминалцима. Наравно, нису сви људи са дипломама „немапојмаши”, али смо дозволили да на кључна места дођу управо они, а ми смо ћутали.
У оваквим околностима, није чудно што су се побунили баш учени људи, припадници академске заједнице (студенти, ђаци, учитељи и професори). Ми тражимо само минимум минимума: уређено друштво, владавину права, функционисање институција, одговорност, меритократију. То није идеолошка борба за „боје и крстове”, за исток или запад, за социјализам или капитализам, већ, заправо, борба за очување нације и државе. Новост је само што сад академци коначно схватају да пут до поправке образовног система и ревитализације нације, иде преко промене власти, јер без промене људи неће доћи ни до промене система. И зато тражимо изборе. Најобичније изборе. Мирне, уставом предвиђене, фер изборе. Само то!
А одговор на овај оправдан и легитиман захтев су пребијања и хапшења студената, претње силовањем студенткиња, јуришање полиције на факултете, ускраћивање плата, отпуштање наставника и професора. Као да више није довољно само разорити институцију просвете, већ и физички уништити учене људе, јер ако нас не сатру – замислите те јереси – наставићемо да мислимо и маштамо снове о уређеној држави?!
Тужно је да „немапојмаши” (или, ако хоћете, „ћаци”) не знају ни историју – бежали су и са тих часова. Јер, да знају бар мало историју било које епохе, схватили би да ће младост увек победити. Младост је рушила монархе, султане, царевине, колонијалисте, робовласнике, комунисте итд. Срушиће и ову власт. Само је питање колико ће то да траје и хоће ли нација успети да се опорави након тог процеса. Улог је велики. Ћацијима би било паметније да пристану на компромисе, али када би ћаци били паментни, они не би били ћаци. Дакле, остаје истрајност у захтевима као једина опција, упркос батинама, хапшењима и отпуштањима – тражимо изборе.
Александар Кавчић, универзитетски професор и изумитељ
