Оловка пише срцем. Колико год се трудио да пред белим папиром одглумим објективност,  неутралност, рационалност-не иде. Ритам куцања срца утиче и на ритам куцања по тастатури. 

Примећујем медијску офанзиву интелектуалних нихилиста, малициозних мудраца и искомплексираних маргиналаца који славе сваки пораз противника власти јаче и упорније него што су икада власт којој су тобоже противници нападали. Још се представљају и инсистирају на томе да су једино они правоверни и искрени опозиционари.

Мантра којом манипулишу и деморалишу ионако осетљиво и аморфно опозиционо бирачко и небирачко тело, састоји се од неколико фраза и јефтиних доскочица. Вучића је немогуће победити, њега су странци довели на власт па ће га они и склонити, избори су замајавање маса, унапред намештени, покрадени, сви изазивачи власти су или купљени или се нуде да буду купљени…

Као и код теоретичара завера, овде није могуће рационално одговорити на ове салве депресивних и паралишућих антитеза које почивају на премиси- ја знам оно што ти не знаш, ти знаш да ти не знаш, па ћу ти ја рећи како ствари заправо стоје, немој веровати својим очима, уверљивије су и убедљивије моје речи. Њихова ароганција без икаквог покрића иде тако далеко да су умислили да поседују сазнајне способности које су недоступне обичном човеку, да су благословени посебним талентом да виде оно што другим људима промиче, да решавају ребусе судбоносне за човечанство пред којима просечни чак и натпросечни разум колабира. Обично покушавају да импресионирају детаљимакоји су димна завеса њиховог незнања, али наводе просечног посматрача на закључак да се ради о експертима којима није пружена шанса, о маргинализованим генијима, о људима који су отелетворење сила која се спушта на планет земљу и решава све наше проблем. Само нису способни да уреде сопствени живот, да постигну легитимни успех у својој професији, да добију потврду своје премудрости барем у свом комшилуку.

У овом тоталном рату празне се арсенали, користе се сва оружја и оруђа, како дозвољена тако и недозвољена. На исти начин како се на изборима сакупљају и мрвице статистичке погаче, тако се и у медијској сфери ангажује тзв алтернативно подземље, пројектоване фантасте, yоутубе гуруи који ће макер са примилним утицајем постићи ефекат користан за систем који свим силама покушава да опстане. 

План је следећи-контрареволуција је већ почела, а тај почетак подразумева двоструку активност режима. Прва је тепих бомбардовање најтежом вербалном  артиљеријом са режимских медија по противнику, што нема само за циљ његову дехуманизацију и поништавање, већ ће те печурке бачених хидрогених бомби ободрити и осоколити посустале лојалисте и мобилисати ројалисте који полако празне мишје рупе у које су се увукли после пада надстрешнице. Друго је роварење иза непријатељских линија, константно деморалисање противника, ширење дефетизма и подстицање општег неповерења. Ту улогу најбоље одрађују они који су стекли макар минимум поверења противничке стране, сада је тренутак да се тај капитал конвертује, уновчи, употреби у ратне сврхе.

Да ли ћемо се одупрети овој контраофанзиви зависи искључиво од нас. Сви смо емоционално нестабилни после тринаест фрустрирујућих година, после емотивних ролеркостера, лажних и узалудних нада, изневеравања, разочарања, очајања. Ефикасни антидот за отров који се убацује у наш крвоток јесте одлучност, упорност и опрезност.

Сви они који нас убеђују да краја нема, да се крај не назире, даг а узалуд чекамо, морају прво да одговоре на питање-шта су они учинили да до тог краја што пре дође. Сви ти црни пророци, те псеудоинтелектуалне вране, ти недобронамерни демагози морају се легитимисати, показати и доказати. Хиц Рходус, хиц салта! Ките се опозиционим орденима као туђим перјем, навлаче по потреби маске диседената, глуме жртве режима, али никако да материјализују своје тврдње да заиста желе да виде леђа овом режиму. У питању је други део тела за који су заинтересовани, леђа су исувише изнад њиховог домашаја.

Не треба ово упозорење схватити као зилотску искључивост, као нетолеранцију на другачије мишљење из једноставног разлога што мишљење или став мора бити поткрепљено чињеницама, признатим студијама или експертским консензусом, а не мозаиком насумично спојених података са друштвених мрежа. Нема овде светих крава и све је подлежно критици и сумњи, дапаче, оне су неопходне и добродошле. Али, више је него очигледно да се овде ради о оркестрираној пропаганда која има за циљ деморализацију маса, демотивацију активиста, демобилизацију првобораца. Сваки систем се одржава на ћутљивој већини, његово деловање омогућава ћутљива већина. После пада надстрешнице та већина је прстала да ћуту, постал је бесна и активна, тражила је кривца по први пут на страин опозиције, већ је тражила одговорност од власти, од оне власти која није навикла да преузима одговорност, која је стално бежала и одбијала да преузме одговорност. Та већина је схватила да је режим узрок, а не решење проблема.

Александар Дикић

Колизија већине која је отказала послушност и режима који одбија да се повуче траје месецима уназад, у току је игра живаца, трка у издржљивости. На невидљивом кантару стално се мери тежина жеље већине да оистраје у својим захтевима и тежина жеље властродржацац да остану на својим позицијама. Кантар се опасно заљуљао током зиме, да би до средине марта запретио да један терет збаци са грбаче народа. Сада се још увек љуља, а режим свим силама покушава да поново успостави равнотежу. То уравнотежење се може постићи тако што ће они добијати, а друга страна губити “на тежини”. Ова насилна “дијета” противничке стране задаје се или препоручује од стране бројних “нутрициониста” који нас саветују да избегавамо улицу и шетње, да је фотеља право место за доколицу и одмор, да је гледање опскурних садржаја на интернету најбољи начин за одржавање менталне хигијена и да је овај велики свет једна велика илузија, а велика већина на том свету у великој заблуди, и да је велика истина тамо негде далеко, тамо где показују њихови путокази, негде тамо,само не на месту где нас режим не жели.

Да, тастатура пише срцем, срце трепери као и курсор на белом екрану, а тренутно већи бес у мени  изазивају напрасно активирани малодушници иза наших редова, него избезумљени бездушници наспрам наших редова.

Будност је нужност. Зато-пумпајмо!

Др Александар Дикић