Док у градовима широм Србије, народ подржава студенте, излази на демонстрације, гута дим, добија батине, и од жандармерије, и од криминалаца, јер то је једна иста багра која штити највеће лопове у историји Србије предвођене једним олошем, који је нахушкао своје верне гласаче и по цену изазивања крвопролића и грађанског рата, само да одбрани своју нелегитимну власт и своје незаконито стечено богатство.
Дотле на другој страни, у селима и паланкама у Србији се, углавном ћути. Нико јавно и не полемише, као да су то догађаји из неке друге земље далеко од њих, и не дотићу их се.
Села и паланке су напуштена, млади без икакве перспективе, углавном отишли “трбухом за крухом”, најчешће у иностранство. Оно, неколико државно ухлебљених службеника и извршиоца ћуте, и беже и од разговора, а камоли неке акције у циљу демонстрације, подршке, или слично. У селима одавно не постоји ни опозиција, а родитељи оне деце студената или ученика у градовима, стрепе и за децу и за посао. Није редак пример да се према онима чија су деца укључена против фашистичког режима, да се примењују мере принуде, уцене и претње, јер “Озна све дозна”.
За то се брину и председници општина и њихове ћаци банде. Док са друге стране краду као никад. Знају да им Врховни све толерише, само да у њиховим руралним комунама народ ћути. Оно мало дисидената држе на “нишану”, и све нешто санирају и реконструишу, и то што дуже то боље, више пара за уградњу. За лично богаћење. Свако од њих у својим срединама има више објеката, парцела, у Београду и Новом Саду обавезно. Ту планирају да се једнога дана склоне и живе мирно.
Сељаци малобројни, углавном брину за својим сиротињским приносима. Пензионери, у већини су, иако немају за живот ни за недељу дана подржавају Хуљу, који их је дотле довео. Навикли, да цео живот неко им као слепцима пред изборе удели милостињу. Права патологија.
Оптужују блокадере, не схватајући да су ову земљу највише задужили, блокирали и покрали они које они подржавају. Они који имају и малу функцију су “срески шпијуни Алексе Жуњићи”. Невероватно шта наши људи могу све да продају и то за “мале” паре.
На крају, једноставно, у завичајима сеоским, као што рече друг Радован “Боли њих”!!!
А, заболеће, и то брзо, још ове зиме, када пукну мере економског тигра, боље рећи пацова.
Синиша Стојчић
