Све што је добро урађено за 26 година Двери некако је остало у сенци неколико „погрешних потеза” који су обележили политички период ове организације у последњих 14 година. Колико су ти пресудни тренуци за досадашњу оцену рада Двери били добри или заиста лоши потези, колико су зависили од објективних а колико од субјективних околности, тешко је рећи и тражи историјску дистанцу. Верујемо да ће неки објективни историчари који дођу знати боље све то да процене, неоптерећени нашим дневно-политичким актуелностима, контекстима и емоцијама. 

Оно што је, међутим, важна чињеница која се не може оспорити али се константно прећуткује јесте да Двери никада за 26 година постојања и рада у веома сложеном и тешком историјском периоду нису издале свој изворни програм светосавског национализма или се продале странцима или режиму зарад личних и страначких интереса. То није мала ствар, у сваком бављењу политиком на овоме свету требало би да буде једна од најважнијих, али у случају Двери нећете лако наћи коментаторе који ће ово јавно признати. У приватним разговорима понекад се може чути да су Двери имале најбоље јавне и медијске наступе, врхунске изборне кампање, заокружен и убедљив политички програм, озбиљне скупштинске иницијативе и скупштински рад у целини, велику храброст и организацију многобројних протеста и других уличних акција против бивше и садашње власти, значајну спољно-политичку активност и контакте и на Истоку и на Западу, али и о томе ће веома ретко ко шта рећи јавно, а камо ли похвално, без обзира што сличних опција на српској десници нема. За Двери у јавности углавном је остављен простор за негативну кампању, која најчешће почива на следећих „седам политичких смртних грехова”:

Улазак дневну политику

Колико би било лакше и лепше да Двери нису ушле у дневну политику и да су наставиле да се баве издаваштвом, организацијом трибина, хуманитарних акција, сабора… Као прва модерна патриотска невладина организација радили бисмо само неке позитивне ствари на промоцији хришћанског и националног погледа на свет и имали много више пријатеља него непријатеља. Овако смо ушли у дневну политику и засметали многима, плус доживели да – иако за 14 година бављења политиком никада нисмо били на власти – добијамо третман као сви други на политичкој сцени који иза себе имају богату историју властодржања, прелетања, корупције, личних и страначких шема и комбинација.

Републичка коалиција са ДСС-ом

Да ли је те 2016. године требало направити прву предизборну коалицију у дотадашњој историји Двери са неком другом политичком странком или наставити пут самостално по сваку цену? Да ли је требало преузимати на своја плећа све оно што је неко други до тада радио на власти и мимо ње и одговарати на питања за која је неко други одговоран? Да ли је једноставно требало остати свој без обзира да ли се не може самостално прећи изборни цензус и чекати време када ће бирачи наградити ту доследност?

Београдска коалиција са ДЈБ

Због локалне предизборне коалиције за градске изборе у Београду 2018. године са групом грађана „Доста је било” Политички савет Двери напустило је неколико угледних чланова. Да ли локалне коалиције са другом опозиционом групом грађана која је – иако идеолошки различита у неким питањима – у међувремену заузела јасне суверенистичке позиције треба да буде разлог за незадовољство? Како се поставити у дневној политици, које су коалиције дозвољене, може ли се уопште сарађивати са другим и другачијим по било ком основу? Где је граница између идеолошке принципијалности и искључивости?

Савез за Србију

Свакако један од највећих „смртних грехова” Двери у сопственој структури и великом делу бирачког тела било је приступање Савезу за Србију, тадашњој форми уједињене опозиције из 2018. године. За одређени број људи, који је био мањински али не и мали у редовима Двери и општој популацији, било каква сарадња са представницима бившег режима била је неприхватљива, без обзира да ли се ради о борби за боље изборне услове, заједничким протестима против власти или предизборним коалицијама. За све њих ми смо тада постали „Ђиласови” и никаква заједничка борба против издаје и лоповлука Вучићеве власти у циљу прављења прелазне Владе и стварања услова за поштене изборе на којима би потом свако самостално наступио са својим програмом – није могла бити оправдање. Једноставно су више мрзели бившу него садашњу власт, као и до данас.

„Вино са Вучићем”

Посебан феномен је како смо за један дан од „Ђиласових” постали „Вучићеви”, јер смо 2021. године присуствовали заједничком састанку између представника парламентарне власти и опозиције из Републике Српске, са једне стране, са представницима парламентарне власти и опозиције у Србији, са друге стране. Од читавог састанка на највишем нивоу који се никада ни пре ни после тога није поновио упркос бројним изазовима са којима се суочава РС, остало је само „испијање вина са Вучићем”, како се наша политичка сцена често банализује. Нити сам као представник Двери тада пио вино, а посебно не са Вучићем, нити сам имао прилику да објасним зашто сам тамо ишао и шта сам рекао поводом нарастајуће кризе у БиХ и угрожености РС, нити је већини било важно да сагледа ствари из угла националних а не дневно-политичких интереса.

Патриотски блок

Као Двери смо од 2013/2014. године и мојих разговора са тадашњим председником ДСС-а др Војиславом Коштуницом инсистирали на формирању ширег Патриотског блока који би био одговор на потписивање антиуставних тзв. Бриселских споразума и издају Косова и Метохије од стране Вучићеве власти. Санда Рашковић Ивић је била једини лидер ДСС-а који је то подржао, док је Милош Јовановић увек био главни ометач било каквог уједињења на десници. И касније предизорне коалиције Двери са ПОКС-ом, Српском странком Заветници, сарадња са др Бранимиром Несторовићем и другим национално оријентисаним појединцима и удружењима имала је исту мотивацију, али је дефинитивно било забрањено да та идеја заживи и она је константно гушена у заметку, док су бројни њени учесници очито само били спавачи власти у редовима опозиционе деснице.

Предизборна коалиција са Заветницима

Иако су Заветници прешли на страну власти после избора, а не Двери, трпимо истоветне прозивке, што не може бити нормално али је тако. Иако је комплетно бивше руководство Двери због изборног неуспеха и погрешног избора коалиционог партнера поднело оставке, ни то није било довољно да се макар призна да Двери – међу реткима – имају осећај моралне и политичке одговорности, као и да притом нису промениле страну.

Двери дефинитивно носе терет свих ових политичких одлука из прошлости, док се често заборавља све оно добро и важно што су Двери урадиле за ових 26 година. Данас се може чути од разних лажних дужебрижника са деснице критика на рачун Двери и што подржавамо студенте и њихов излазак на изборе, али то већ иде у текући рад БИА. Али све то треба само да буде додатни мотив новом руководству Двери да очува и унапреди рад нажалост готово једине аутентичне десне политичке организације у српском народу данас.

Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Српског покрета