Не постоји метаболички поступак у људском организму који може да свари још једну Вучићеву превару са владом на чијем је челу ендокринолог Ђуро Мацут. Са фризурицом ала Џајић из седамдесетих година прошлог века, онако сипљив и испрепадан као миш упао у кацу, Мацут ако буде успео да састави 40 дана на челу овако склепане привремене владе биће велики успех за њега.

Читајући наводно свој експозе свима је показао колико је јадан, небитан и нестручан у послу којег се прихватио. У одбрани Вучићевог наметнутог решења стално се истиче Мацутова стручност, а заборавља чињеница да стручни људи никад не седе са онаквим именима и ликовима који су му издиктирани да буду део његовог тима. Стручни људи не иду у Ћациленд да се обраћају Ћацијима већ своје знање дарују онима који су достојни и способни да га прихвате и разумеју. То свакако није случај са Ћацијима, јер су они читавој јавности Србије доказали и показали да нит шта знају, а још мање су у стању да било шта разумеју, осим да праве свињац на јавној површини заштићеној законом.

Тако ће стручни Мацут остати упамћен као једна од највећих срамота у српској политици после свог колеге Радојичића који све време свог мандата није ни знао да је градоначелник.

Избор Дејана Вука Станковића за министра просвете, такође, доводи у сумњу Мацутову стручност као и крајње намере. Јер поставити једног таквог човека на једну толико важну функцију за развој једног друштва је терористички акт. И тако му је потребно прилазити. Јер Вучић са својим верним Ћацијима терорише народ и државу већ 13 година и различитим акцијама затире све вредности које је Србија створила и током векова одбранила.

Да не говоримо о министру за информисање чији је највећи домет у животу представљало паљење заставе ЕУ или о некаквом Бериши задуженом за људска и мањинска права који онима што им се не свиђа Вучић и његова политика препоручује да узму пасош и напусте Србију. За државу која се чврсто определила за ЕУ интеграције ово ће без икакве сумње бити најевропскија влада икад састављена.

Прогласивши се за Ћација заједно са Аном Брнабић Вучић је показао не само да није надлежан већ да није ни способан да обавља церемонијалну улогу председника. Натеран да од новца који је опљачакао од сопственог народа плаћа људе да би му викали “Ацо, Србине” пошто није сигуран ни да је Аца, а још мање Србин, довео је Србију на најниже могуће гране убеђујући нас како живимо у златном добу. Златном за њега и његову екипу, а за народ ко те пита.

Прогласио је крај обојеној револуцији коју је измислио, али, гле чуда, студенти и побуњени народ му још жешће шпартају по Србији и Европи добијајући искрене аплаузе и дивљење где год да се појаве. Испричао различите небулозе о књизи коју пише како је победио обојену револуцију унапред је, иако ненаписану, прогласивши за најчитанију у свету. У свом лудилу врховни командант Ћациленда је чак и РТС прогласио за центар обојене револуције. То је она иста телевизија коју студенти заједно са народом данима држе у блокади, а руководство РТС их у својој помамној жељи да остану на својим положајима истакнутих Вучићевих чанколизаца и дупелизаца, назива нацистима.

Запослени у РТС морају знати да им слободу неће нико донети споља већ то морају учинити сами изнутра. Ако се плаше, ако нису способни за то онда и не могу бити део РТС, посебно не део онога који ће се сигурно оформити пошто се зло власти заувек истера из Србије.

Да би се читава ствар убрзала, а то је неопходно, јер је опстанак Србије доведен у питање, потребна је још већа побуна у којој морају учешће узети и други сегменти друштва попут војске, полиције, Цркве, здравства, САНУ…

Студенти су утабали пут, одредили смер, остало је још да се оконча владавина председника Ћаћиленда који је као ниједан владар пре њега толико унизио и издао Србију, да и доживотна казна затвора коју је вишеструко заслужио, делује благо.

Али о томе свему ће одлуке доносити заиста стручни и компетентни људи пред којима ће бити немогућа мисија да Србију после више од деценије напредњачког зла врате у нормалу. Потребно је стрпљење, а крај Вучићевог режима је постао видљив и опипљив, чак и његовим најближим сарадницима који исто тако једва чекају да се оконча ова агонија.

Јасно им је да што пре буду допали затвора брже ће изаћи на слободу. Зато не смемо више губити време. Привремена влада на челу са Ђуром је само убрзање том крају који ће неминовно уследити.

Срђан Шкоро