Тужне вести стижу из Хрватске. Легендарни тениски тренер и један од најважнијих људи у тениском развоју Новака Ђоковића, Никола Пилић, преминуо је у 87. години у Ријеци.

Пилић је рођен у Сплиту 27. августа 1939. године. Као играч је под заставом Југославије стигао до финала Ролан Гароса 1973. године у сингл конкуренцији, док је у дублу освојио Ју-Ес-Опен 1970. и играо финале Вимблдона 1962. Пилић је на АТП листи најдаље догурао до шесте позиције.

Остаће упамћен као једини човек у историји Дејвис купа који је “салатару” освојио са три различите репрезентације. То је учинио као селектор са Немачком чак три пута (1988, 1989 и 1993) и са Хрватском 2005, док је био у улози саветника 2010. године када је Србија освојила Дејвис Куп и између осталог узео учешће у оном чувеном бријању глава наших играча и селектора Богдана Обрадовића.

Када је имао само 12 година, 1999. године Новак је напустио Београд и отишао у Минхен на академију Николе Пилића. То је био кључни тренутак у каријери Новака Ђоковића. Први пут је изашао из Србије у озбиљније тениско окружење. Академија је имала врхунске услове, квалитетне спаринг-партнере и систематски рад који Ђоковић у Србији у то време није могао да добије. Пилић је у том тренутку имао богато искуство као тренер и вођа репрезентација. Знао је како да усмери младог тенисера, препознао је Ђоковићев таленат, али и потенцијал за менталну чврстину и радну етику. Био је један од првих који је јавно говорио да Новак има квалитет да буде број један на свету.

Бивши шампион и капитен Дејвис куп репрезентација, Пилић је имао контакте широм света. Ђоковић је кроз његову академију добио приступ турнирима, тренерима и ширем тениском кругу, што му је отворило врата ка професионалном нивоу. Новак је у раним годинама у Немачкој био дечак далеко од куће. Пилић је био фигура која му је давала сигурност, мотивацију и подршку. Ђоковић касније често истиче да му је управо Пилић помогао да стекне самопоуздање и дисциплину.

Пилићева академија и начин тренинга поставили су основу Новакове каријере и надоградили оно што му је усадила Јелена Генчић као први тренер: упорност, физичку спрему и психолошку стабилност. То су касније надограђивали други тренери (Маријан Вајда, Борис Бекер, Горан Иванишевић), али без озбиљног темеља код Пилића тешко би било доћи до врха.

Када је Новак имао 12 година, прелазак у Пилићеву академију у Минхену значио је улазак у озбиљан, професионалан систем рада. До тада је тренирао у импровизованим условима на Копаонику и у Београду, а код Пилића је први пут видео шта значи професионализам, од исхране, тренинга и дисциплине, до планирања турнира. То је био мост из света талената у светски тенис. Никола Пилић је већ тада имао огроман углед: био је финалиста Ролан Гароса 1973, освајач Дејвис купа са Немачком 1988, тренер Горана Иванишевића. Када је таква фигура стала иза Ђоковића и јавно рекла „Овај дечко ће бити број 1 на свету“, то је дало Новаку легитимитет и отворило му врата ка спонзорима, турнирима и тениским структурама.

Новак је често говорио да је у Немачкој био дете у туђој земљи, одвојен од породице. Пилић му је био ослонац, строг, али и очински настројен. Научио га је како да издржи поразе, како да гради менталну снагу, и да се не задовољава малим стварима. То је била рани модел онога што ће касније постати Новакова највећа снага, психолошка стабилност и борбеност.

Иако се често истиче да је породица Ђоковић много жртвовала, без Пилићеве академије и његових контаката тешко да би Новак имао приступ великим турнирима у Европи.
Пилић је обезбедио да Новак добија вајлд-кардове, да тренира са играчима вишег ранга и да се укључи у ИТФ јуниорски календар. У време када је Новак био рањив, јер је долазио из земље погођене санкцијама и ратом, Пилић је био његова заштита и „амбасадор“. У тениском свету често је баш Пилић објашњавао ко је тај млади Србин, одакле долази и зашто треба да му се пружи шанса.

Ђоковић је више пута јавно рекао: „Никола Пилић је једна од најважнијих личности у мојој каријери. Без њега не бих имао темеље да стигнем до врха.“ То показује да Новак не посматра његову улогу само као тренера из младости, него као кључног човека који га је упутио у оно што значи бити професионални спортиста.

Текст: Моззартспорт