Не, нећу рећи ништа ново, али мора да се памти.
Један дан и једна школа, први школски час и рикошет пиштоља уместо школског звона. Вести су тог дана кратко трајале, текстови и наслови, а у њима, плач и туга, јад и немоћ (ФОТО, ВИДЕО), један сат, један дан и већ је јучерашња вест. Истрошена прица.
Али тај дан и та вест нису и не смеју бити као и све остале.
Не, нећу рећи ништа ново само да се не заборави.
Језа и бол, не као осећање него као метеролошка прогноза: “у ваздуху је повишен ниво језе, а уколико га удишете осетићете бол. Местимично тужно, са јаким налетима суза.”
Не, нећу рећи ништа ново јер бол је свачија, а кривица ничија.
Балашевић је одавно написао криви смо ми. Неко каже криви су они. Ја кажем криви смо сви, јер ровови су и код нас и код њих. Ко год били они и ко год били ми. Али, историјска лекција ратовања каже да када се ископају ровови увек страдају они недужни, они који су изнад њих.
И ми и они знамо да су то били најбољи медју нама, отуд заједничке боли, али онда сви делимо и кривицу.
Не, нећу рећи ништа ново јер у трену је стало… Сва туга, сав бес сва немоћ у трену је стало.
У трену је стало и срце мало које за живот још није знало.
И једно срце препукло од туге, чувар да буде у вечне им путе.
Марија Миленовић, дипломирана комуниколошкиња
