Све своје текстове урадио само по документацији, доказима и изјавама сведока који су спремни да то што су написали и посведоче јавно. Без популаризма само да огољеним чињеницама
Зато резултати стижу.
Нико не зна зашто је 22. јул важан. Али сазнаће. И то врло брзо.
То није обичан датум. То је дан кад је истина проговорила, поткрепљена документима, изјавама и доказима оних који смеју да све понове – пред полицијом, пред тужилаштвом, пред народом.
Без страха.
На 22. јул, Српска православна црква која је годинама трговала вером, потписивала договоре са злом и учествовала у заташкавању злочина, коначно је послана тамо где јој је и место – на историјско ђубриште.
То је дан када су службе изгубиле смисао. Дан када су велики престали да клече пред малима. Дан када је Реч, проговоривши кроз документ, разбила невидљиве окове и отворила пут правди.
Ми нисмо заборавили. Знамо ко је палио, крио, силовао, продавао, ћутао. Знамо где су лешеви. Знамо чији су потписи.
- јул је прекретница. Дан када су пале бојене наочаре. Дан када је систем огољен. Дан када је Србијански механизам смрти – заједно са СПЦ – разоткривен.
22.јул је дан који ће остати упамћен и као прекретница у хришћанству и православљу на светском нивоу.
Ово није крај. Ово је почетак.
Ускоро ће болна истина као комета да раздрма учмалу баруштину пуну мумија које обожавају саме себе дивећи се лажним светитељима, ратним злочинцима и својим митолошким не делима.
Велики догадјај захтева још мало тајновитости али са стрпљењем треба дочекати тај историјски догађај.
Уз то морамо се дотаћи болне теме, а то су догађаји иза зидина манастира
Исповест жене о неморалним догађајима у манастиру Српске православне цркве: Љубав, злоупотреба и тишина
У сенци манастирских зидова, где се очекује тишина, молитва и духовни мир, једна жена је проговорила о искуству које, према њеним речима, разоткрива дубоку пукотину у ономе што би требало да буде светиња. Њена писмена исповест открива емотивно интензиван и морално проблематичан однос са једним припадником СПЦ, у оквиру манастира Српске православне цркве.
Све је, како наводи, почело као искрена веза испуњена љубављу, пажњом и међусобним разумевањем – однос за који тврди да је опстајао упркос тешким околностима које су их окруживале. Међутим, оно што је у почетку деловало као дубока емоционална повезаност, брзо је почело да поприма забрињавајуће димензије.
У свом сведочењу, описује детаље који указују на прикривене, неморалне радње које су се одвијале у кругу манастира. Између редова може се наслутити озбиљна манипулација, злоупотреба ауторитета и прећутни скандали које, према њеним речима, многи знају – али о којима нико не говори.
Посебно драматичан моменат био је нестанак једног личног предмета који, како тврди, има симболично значење у њеном односу са тим лицем. Пронашла га је, тврди, на месту њиховог првог пољупца – завезаног у чврсте чворове – као да неко жели да симболично затвори или обележи оно што се ту догодило.
У једном другом сегменту исповести, описује необичну ситуацију када је у манастиру боравила удата жена без супруга, у друштву једног мушкарца…
Нарочито је скандалозан део исповести о појављивању човека који би све те догађаје требало да санкционише.
Она сведочи о томе да га је, нага и повређена, дочекала да му исприча све о његовим “монасима и осталима”, како би му поручила да више не долази – да се не би, како каже, “срамотио”.
Ова исповест отвара важна питања о одговорности унутар верских институција, злоупотреби духовног ауторитета и тишини која често окружује овакве случајеве. Без обзира на личне грешке, односи са лицима која су у верској служби носе додатну етичку тежину – јер се очекује узор, а не манипулација.
Позив на истину, правду и отворен дијалог никада није напад на веру – већ управо чин поштовања према ономе што она треба да буде.
Ђакон Бојан Јовановић
