Тестамент 
У недељу, 27. априла, навршиће се тачно 11 година од мог чувеног гостовања у јутарњем програм РТС. Тада сам, међу првима упозорио да држава у којој се за све пита један човек није добар пут, да институције морају да јачају, а не обратно, да смо дубоко подељено и корумпирано друштво и да нас из тих стања не могу чупати Вучић и екипа, већ људи беспрекорних биографија…
Од тог дана у мом животу више ништа није било исто. Изречено ми никад није опроштено и заборављено. Каријера заустављена и запечаћена. Живот комплетно обесмишљен и уништен. Изложен сам беспримереном прогону који не престаје свих ових 11 година. Постао сам огледни пример за персону нон грата, али и персону нон плата. Заборавио сам шта то значи радити за плату, јер нико не жели да ме запосли на било ком послу објашњавајући колико то може бити опасно с обзиром ко је на власти. Моје вредности и регуларно стечена звања и знања имају третман превише вруће робе коју нико неће. Укинуто ми је право на рад и постојање. Очекујем да ме ускоро избаце и са евиденције Бироа за незапослене, јер тамо чамим годинама без икавог резултата.
Излажући себе на милост и немилост осионим представницима власти довео сам своју породицу, своје пријатеље и познанике и све који су ме на било који начин све ове године подржавали у опасност и посебну врсту животног искушења. После којег уследе стална питања и бројне дилеме, чему све ово води, докле овако, шта је циљ осим већ видљиве и утабане пропасти…
Све време сам се борио како сам знао и умео, уз невиђене опструкције које су најпре долазиле искључиво од представника власти, а с временом, како сам мимо очекивања и даље пружао значајан отпор, томе су се прикључивале и оне снаге које се друштву представљају макар званично као опозиционе.
Тренутно у нашој јавности, Вучић и његова породица изигравају апсолутно највеће жртве, а одмах уз њих најистакнутији лидери онога што зовемо опозицијом. У таквој конкуренцији места за истинске жртве свих њих нема. И не само то. Такве људе неопходно је избрисати са списка живих јер су неугодни сведоци њихове сарадње и колаборације, свих њихових кукавичлука, исказане бахатости и непримерене силе којом су се обрушавали на оне за које су унапред знали да немају могућности, ни простора да им адекватно узврате.
Па, ипак, нису престајали да затварају све могуће пукотине одакле би процурела било каква истина о њима. Они сви заједно не би издржали ни 11 дана, а камоли 11 година да су само трунку били изложени ономе што сам принуђен да пролазим сваки дан. Али кога брига за то. Сам си бирао, сам си тако хтео. Многи не разумеју да нисам могао другачије, да је то део мог васпитања и карактера и да једноставно мој организам упркос свим тешкоћама не уме другачије. За мене је борба за слободу која ми је узета нешто узвишено, часно и витешки и ту нема простора за било какве калкулације и интересе који воде у потпуно супротном правцу. Због свега тога и много чега другог сам и даље нигде.
Кад сам изашао тог јутра из студија РТС као да сам у црну рупу пропао. Постао сам идеалан пример за свакога ко устане против власти и свих њихових сарадника како ће проћи.
После тог мог гостовања у јутарњем програму на РТС тамо више никад нисам позван да гостујем. За ових 11 година био сам укупно три пута гост, различитим поводима, на телевизијма са националном фреквенцијом и то сва три пута на Првој. На Н1 ме нема 3 године и 3 месеца, на Новој С нешто дуже. Мозгови који су одредили тај специјални третман имају исте циљеве и уопште се не разликују осим по броју квадрата које поседују.
Једина телевизија на којој сам све време позиван и могао слободно да говорим била је локална зрењанинска КТВ, а портал те станице је једино место где могу тренутно да објављујем своје колумне. Бројни подкасти где сам такође позиван као гост и начин на који сам указивао на силне аномалије у нашој држави и друштву су допринели да и поред свих забрана и прогона, ипак, некако допрем макар до дела људи који имају потребу да чују нешто другачије виђење онога што нам се догађа.
Премало и недовољно, рећи ће неко. Али у земљи где се славе лажни хероји, уздиже улизиштво, хвали полтронство, подстиче и награђује издаја, презире солидарност, реално се и није могло више. Кад ме питају да ли је вредело, одговарам није. Који су пориви човека да у борби за истину и слободу угрози себе, своје здравље, породицу, најближе? Одговарам да не знам и унапред се извињавам свима што нисам могао другачије, јер то није ствар опредељења већ једне давно заборављене категорије у људском бићу која се зове карактер.
Због тога сам ту где јесам, практично нигде. А и поред свега тога нема месеца да ме бројне Вучићеве подгузне муве, па и он сам, не спомену, вређају и омаловажавају, прете хапшењем и процесуирањем, измишљајући и лажући да сам рекао оно што нисам. Каче ми слике, цртају мету, излажу сталним претњама диктирајући садржај својим добро плаћеним ботовима који не бирају речи како би ме на различите начине увредили, уплашили и дисквалификовали. Зашто то раде, ако све време тврде да сам небитан и чак истеран из безвредне опозиције?
Можда што и после 11 година и даље пружам отпор. Нисам одустао. И што је још важније нисам се продао и предао. Остао сам свој по цену свега. И увек на своју штету. Без лажне скромности мало људи се тиме може похвалити.
У сваком случају ако чујете негде да сам посустао, или уморан од свега пао и одустао, не верујте у то, јер много пута сам доказао да то не умем. Оставио сам довољно трагова у својим текстовима и наступима да се свако може уверити како сам се борио са неправдом, шта сам све преживљавао, колико ми је тешко било, на који начин сам видљиво очајање претварао у разлоге за преживљавање и оптимизам, у крајњем случају шта ме је одржало све ово време у животу…
Ако су године само број поклањам вам свима ових мојих 11. Можда вам помогну ако вам већ ништа не значе. Посебно све већем броју надирућих заслужних првобораца против Вучићевог режима. И не брините, ово је свакако последњи пут да пишем о ономе шта ме је задесило после тог незаборавног јутарњег гостовања на РТС. Размишљајте о томе док сте блокирани или блокирате.
Туђ пакао најбоља је опомена!
Срђан Шкоро
