1. септембар - како до мира у земљи немира

Први септембар. Некада дан када се чују дечји кораци, звук школског звона, мирис књига и наде. Данас – мирис свежег гробља. Звоно се још чује, али не школско – већ оно што звони за покој душе једне нације.

Земља затрпана хумкама, а руке у политичком врху чисте, задовољне, масне од власти и привилегија. Док народ броји убијене, они броје поене. Док деца изучавају таблицу множења, одрасли уче како да мржњу поделе што прецизније, што дубље. И сви су срећни – и они што “држе” државу и они што глуме опозицију. Јер мир не доноси гледаност, а несрећа је постала најјефтинији капитал.

До октобарских слава биће још политичког циркуса, још јавних и тајних састанака, још договорених “сукоба” који хране публику док хлеб поскупљује а правда остаје без лица. А онда стиже сезона свештеничке шминке и духовне порнографије – новогодишње и божићне посланице које не миришу на јеванђеље већ на салонски национализам и тиху подршку тиранији.

Јер Црква ћути кад деца гину. Ћути кад се сиромаштво прелива из уста у гроб. Ћути кад се насиље пакује у заставе и химне. Појави се тек када треба да “благосиља” власт, да се појави поред убица са кадионицом, да прогута језик пред камерама и замирише лажном побожношћу. Тада су сви “браћо и сестре”, тада се позива на мир – али никад на истину. Тада се држи крст у једној, а одбрамбени штит режима у другој руци.

У земљи у којој се на силовање ћути, на злочин клима главом, а на неправду одговара свећом – нема мира. И неће га бити док се не призна: мир не долази од политичара, нити од мантија. Долази кад престанеш да их се бојиш. Кад научиш да мрзиш лаж једнако као и насиље. Кад знаш да твоје ћутање чини све ово могућим.

Зато овај 1. септембар није почетак. Ово је подсетник да живимо у земљи где деца уче да се не надају, где цркве звоне празне, а хероји леже испод траве – јер су говорили превише и веровали предуго.

Зато, немој да те успавају. Ни речима о јединству, ни свећама, ни заставама. Погледај око себе и запамти: земља у којој деца уче да ћуте пред неправдом постаје гробница, а не отаџбина.