Da mi je ko rekao da ću žaliti za frižiderom, a evo žalim…
Javili su mi pred kraj noćne smene da je crkao.
Kao da je ko iz familije, ne daj Bože, u osvit…
Ali nije to bio tek frižider, “Obodin” je to, gospodin.
Starac.
Divni, mali, vremešni starac.
Pamtim ga kad sam bio niži od njega.
Ja dete, on i tada starac.
Nije to tek frižider, rekoh.
Bio je u stanu kad smo došli u Beograd.
Pradavne `80. godine, onog veka i onog milenijuma.
Garsonjera na sedmom spratu novobeogradskog solitera.
Dnevni sobičak, kupatilo i kuhinja taman za njega, stočić, jedan gornji i jedan donji kuhinjski element, i onaj plastični, crveni luster, tada su takvi bili moderni, valjda?
Dnevna soba je harmonikom vratima bila odeljena od kuhinje.
Nikad ta prokleta “harmonika” nije “zasvirala” kako valja.
Vazda je zapinjala i razvlačila se negde do pola, i to ako se pomučiš, no…
S dvoseda u dnevnoj sobi sam gledao pravo na frižider.
Voleo sam ta jutra.
Na njemu bi majka ostavila tanjir s doručkom i neki dinar ispod tanjira sredom i petkom.
Za Mikijev i Politikin zabavnik.
Iznad “starca”, na kvačici gornjeg kunjiskog elemneta, visio je tranzistor.
Onaj mali, džepni (valjda se tako zvao). Otac bi ga jutrom okačio i pustio vesti.
Vesti sam mrzeo, još onako sanjiv, ali sam voleo “Beograde- dobro jutro” i taj glas kakav su imali sve starije komšije iz solitera.
Za svakog sam mislio da je baš on Duško Radović…
Elem, otac je sedeo u kuhinji, s desne strane, nije mogao da vidi kako budan ćutim i zurim s jastuka.
Voleo sam ta jutra.
Tati bi vazda iskipela kafa, stančićem se širio taj miris gorevine, glas divnog, promuklog dobrojutraša, i miris imalina.
Koliko je samo onih metalnih kutijica, četki i krpa imao otac, pune dve kese.
Niko nije znao da očisti cipele kao on.
Nikada nije izašao prljavih cipela. Nikad!
I nikad bez češlja i maramice u unutrašnjem džepu sakoa.
Dugo bi čisti cipele, ispijao kafu i palio cigaretu na cigaretu.
Onaj “LD”, meka bela kutija sa plavim znakom pitanja.
Pozvao bi me s vremena na vreme da čuje jesam li se probudi, ja bih se glasnuo i nastavio da zevam u frižider nad kojim se klatio tranzistor…
Čekao sam pauzu između emisija, nju sam najviše voleo, puštali su neku divnu melodiju na klaviru…
“Za Adelinu”, tek sam godinama kasnije saznao kako se zove.
Zimsko novobeogradsko jutro, ja “još samo pet minuta” u krevetu, “Obodin” me gleda i ćuti, jatakuje, i čuva mi onaj novac za strip. Doručak sam mrzeo!
Dobri moj starac.
Otac je dugo čistio cipele, odelo je uvek visilo na drvenom ofingeru okačenom na kvaku od vrata, kravata paćljivo prebačena preko naslonjača fotelje.
Jedine u tom dnevnom sobičku.
Dva dvoseda, fotelja i duguljasti stočić između njih, kao kakav sudija, da se ne potuku, valjda?
Sve bi se to naveče razmaklo da se razvuku dvosedi, pa jutrom nanovo vraćaj na staro.
Nema veze, bilo je divno.
Voleo sam ta tranzistorka jutra, vir rapavog glasa, imalina, pokipele kafe, cigareta i očeve kolonjske vode.
One iz staklene “jelkice”…
Centar tog divnog sveta bio je frižider.
Dobri starac. “Obodin”.
Ćutao je da sam budan i da lenčarim u krevetu.
Ko zna koliko je pre nas već bio tu?
Vlasnik stana nam ga je prodao.
Teturao se “deda” od stana do stana.
Davno sam ga prerastao.
Odavno na njemu nema tanjira s doručkom, novca ispod tanjira, tranzistora nad njim, onog “Dobro jutro” glasa, majke, oca…
Nema više ni njega.
Umorila se dobra starina.
Zaćutao u kuhinji prijatelja kojima smo ga dali dok se ne snađu.
“Šta da radimo s njim?”- pitali su?
“Samo ga ne bacajte! Sklonite negde ako smeta, samo ga ne bacajte!”- nisam znao šta drugo da odgovorim u ovo jutro?
Voleo sam ta jutra.
Ako ga bacim- kada ću ponovo biti dete…
Mihailo Medenica
