Studentska lista još nije ni formirala vladu, a već su u javnosti prisutna kako oprečna tumačenja njenog kosovskog programa, tako i po koja kontradiktorna (geo)politička izjava nekih njenih predstavnika.
Deo onih koji su je podržali, a imaju izrazitu EU orijentaciju, polaze od toga da su predizborna obećanja, pogotovo ona nacionalne prirode, kako to naša narodna izreka kaže: „ludom radovanje“. Što znači da – gle paradoksa – na antivučićevskim osnovama treba nastaviti Vučićevu politiku opskurne prodaje Kosova i Metohije.
Naglašeno nacionalno opredeljeni građani neretko takođe odstupaju od programa SL, idući u drugom smeru nekoliko koraka dalje od njega, pa zahtevaju poništavanje svih sporazuma koje je Srbija već potpisala. Meni bi lično bilo drago da se tako nešto desi, ali ipak se samo držim onoga što su predstavnici studenata obećali.
Neću da budem nekorektan pa da tražim „hleba preko pogače“. Njihov stav je bio da će „potpisani sporazumi da se poštuju“ iako predviđaju njihovo podvrgavanje „proceni ustavnosti“, te ističu da je „neprihvatljivo sprovođenje bilo kakvih neustavnih odredbi bilo kog zaključenog sporazuma“.
Ništa više od toga nema smisla ni zahtevati. Naizgled radi se o kontradiktornim elementima, ali nije tako. Sa moralnog stanovišta važno je da Srbija oceni neustavnim sve sporazume sklopljene od 2011. do 2022, te da procesuira one koji su za to krivi, iako je nerealno očekivati da date ustupke možemo da poništimo. Prosuto mleko ne može da se skupi. No, zato je realno ne samo da se ogradimo od datih ustupaka već i da ne dajemo nove.
Neprimereno je – da to ponovim – i onda kada to intimno želimo od SL očekivati da uradi ono što nije obećala (npr. poništavanje Briselskog sporazuma 1 iz 2013. i Briselskog sporazuma 2 iz 2015, te preduzimanje vojno-policijskih mera radi vraćanja stanja na terenu na ono što je postojalo pre Vučićeve veleizdaje).
Dovoljno je energično insistirati na onome na čega se SL stvarno obavezala. Pritom, ako joj se time olakšava položaj jer dobija mogućnost da se zaštiti od zapadnih pritisaka štitom narodne volje, realpolitički je podržati i održavanje referenduma o Francusko-nemačkom planu o priznavanju Kosova (na čemu EU insistira od kada je on ugrađen u Poglavlje 35).
Ilija Srdanović je pre neki dan za jedan zapadni medij rekao da je moguć referendum, doduše, o uvođenju sankcija Rusiji. Mnogi su na to negativno reagovali jer SL je prethodno istakla da neće uvoditi sankcije Ruskoj Federaciji. Međutim, što da cepidlačimo? Jasno je da ogromna većina građana ne bi podržala okretanje protiv Moskve, kao ni odricanje od Kosova radi članstva u EU.
Zato, ne vidim razlog što sa patriotskog stanovišta ne bismo prihvatili referendume o tim pitanjima, iako bi trebalo da se podrazumeva da će SL i bez njih raditi ono što je obećala? Nema veze! Ali mislim na izjašnjavanje naroda te vrste sada, a ne jednog dana, posle intenzivnog ispiranja mozgova i EU prepariranja građana Srbije. To je već neprihvatljivo i ako neko to hoće, onda ćemo se grdno „ćerati“. Nismo valja rušili lažova da bi u tron bila smeštena neka nova prevara?
U vezi sa tim me je Srdanović zabrinuo, ali nadam se da je usled deficita političkog iskustva samo lično napravio gaf, a ne da je otkrio plan nekog centra moći unutar SL ili skrivenog iza te liste. Da konkretizujem stvari: nedavno je rekao „da će nova vlast sistematski raditi u prilog informisanja građana o tome šta donosi članstvo u EU“. Što bi Srbi rekli: neće da može!
Demokratizacija društva podrazumeva pravo svih društvenopolitičkih aktera da o EU integracijama Srbije otvoreno iznesu svoj stav, kao i obavezu nove vlasti, ako želi suštinski da se razlikuje od prethodne, da omogući informisanje građana ne samo o tome šta članstvo u EU donosi, već šta ono i odnosi, uključujući i Kosovo (ako na snazi ostane posle 2023. promenjeno pregovaračko poglavlje 35. na način da je Francusko-nemački plan postao njegov deo).
Isto mora da važi i za odnos Srbije prema Rusiji. Naši EU fanovi, primera radi, uglas viču da od Brisela svake godine dobijamo 200-250 miliona evra u vidu raznih donacija. Opet, prećutkuju, a oni koji to govore uglavnom nemaju ravnopravan pristup velikim medijima, da je cena po kojoj Srbija sada plaća ruski gas ispod 30 evra po megavat satu, dok su članice EU koje su ga se odrekle sada prinuđene da ga iz drugih izvora plaćaju po ceni od 80-95 evra. Što znači da bi nas taj energent, već zavisno od kretanja berzanskih cena, došao više od milijardu evra godišnje ako bi se zbog EU odrekli RF!
To ali i štošta drugo moralo bi da se bez okolišenja kaže građanstvu od strane budućeg vrha države ako on želi da uz „vladavinu prava“, Srbija dobije i „vladavinu istine“. Ona podrazumeva da se ne laži ni u prilog EU integracija, ni na njihovu štetu, niti u korist Rusije ali ni njoj na uštrb, već da vlast sa javnošću komunicira u duhu izreke „ni po banu ni po stričevima“, pragmatično gledajući interese Srbije.
Srbija je umorna od bljutave propagande. Treba joj argumentovana rasprava i posle nje demokratsko izjašnjavanje građana na referendumima o važnim pitanjima koja nepotrebno dele narod. Na njih bi redom demokratski trebalo stavljati tačku po tačku. Otuda, ajmo za početak na pomenuti referendum o Rusiji i nepomenuti ali logični o Kosovu, uz otvaranje poštene rasprave o tim temama tokom nekoliko meseci, a ne pošto neodređeno vreme, dok EU lobisti ne procene da je kucnuo njihov čas pošto po starim SNS metodama budu konačno skuvane „srpske žabe“.
Uveren sam da i većina studenata i njihovih plenuma tako misle, a nadam se da je tako i sa većinom poslanika SL (mada u to ipak nisam siguran).
Dragomir Anđelković
