Студентска листа још није ни формирала владу, а већ су у јавности присутна како опречна тумачења њеног косовског програма, тако и по која контрадикторна (гео)политичка изјава неких њених представника.
Део оних који су је подржали, а имају изразиту ЕУ оријентацију, полазе од тога да су предизборна обећања, поготово она националне природе, како то наша народна изрека каже: „лудом радовање“. Што значи да – гле парадокса – на антивучићевским основама треба наставити Вучићеву политику опскурне продаје Косова и Метохије.
Наглашено национално опредељени грађани неретко такође одступају од програма СЛ, идући у другом смеру неколико корака даље од њега, па захтевају поништавање свих споразума које је Србија већ потписала. Мени би лично било драго да се тако нешто деси, али ипак се само држим онога што су представници студената обећали.
Нећу да будем некоректан па да тражим „хлеба преко погаче“. Њихов став је био да ће „потписани споразуми да се поштују“ иако предвиђају њихово подвргавање „процени уставности“, те истичу да је „неприхватљиво спровођење било каквих неуставних одредби било ког закљученог споразума“.
Ништа више од тога нема смисла ни захтевати. Наизглед ради се о контрадикторним елементима, али није тако. Са моралног становишта важно је да Србија оцени неуставним све споразуме склопљене од 2011. до 2022, те да процесуира оне који су за то криви, иако је нереално очекивати да дате уступке можемо да поништимо. Просуто млеко не може да се скупи. Но, зато је реално не само да се оградимо од датих уступака већ и да не дајемо нове.
Непримерено је – да то поновим – и онда када то интимно желимо од СЛ очекивати да уради оно што није обећала (нпр. поништавање Бриселског споразума 1 из 2013. и Бриселског споразума 2 из 2015, те предузимање војно-полицијских мера ради враћања стања на терену на оно што је постојало пре Вучићеве велеиздаје).
Довољно је енергично инсистирати на ономе на чега се СЛ стварно обавезала. Притом, ако јој се тиме олакшава положај јер добија могућност да се заштити од западних притисака штитом народне воље, реалполитички је подржати и одржавање референдума о Француско-немачком плану о признавању Косова (на чему ЕУ инсистира од када је он уграђен у Поглавље 35).
Илија Срдановић је пре неки дан за један западни медиј рекао да је могућ референдум, додуше, о увођењу санкција Русији. Многи су на то негативно реаговали јер СЛ је претходно истакла да неће уводити санкције Руској Федерацији. Међутим, што да цепидлачимо? Јасно је да огромна већина грађана не би подржала окретање против Москве, као ни одрицање од Косова ради чланства у ЕУ.
Зато, не видим разлог што са патриотског становишта не бисмо прихватили референдуме о тим питањима, иако би требало да се подразумева да ће СЛ и без њих радити оно што је обећала? Нема везе! Али мислим на изјашњавање народа те врсте сада, а не једног дана, после интензивног испирања мозгова и ЕУ препарирања грађана Србије. То је већ неприхватљиво и ако неко то хоће, онда ћемо се грдно „ћерати“. Нисмо ваља рушили лажова да би у трон била смештена нека нова превара?
У вези са тим ме је Срдановић забринуо, али надам се да је услед дефицита политичког искуства само лично направио гаф, а не да је открио план неког центра моћи унутар СЛ или скривеног иза те листе. Да конкретизујем ствари: недавно је рекао „да ће нова власт систематски радити у прилог информисања грађана о томе шта доноси чланство у ЕУ“. Што би Срби рекли: неће да може!
Демократизација друштва подразумева право свих друштвенополитичких актера да о ЕУ интеграцијама Србије отворено изнесу свој став, као и обавезу нове власти, ако жели суштински да се разликује од претходне, да омогући информисање грађана не само о томе шта чланство у ЕУ доноси, већ шта оно и односи, укључујући и Косово (ако на снази остане после 2023. промењено преговарачко поглавље 35. на начин да је Француско-немачки план постао његов део).
Исто мора да важи и за однос Србије према Русији. Наши ЕУ фанови, примера ради, углас вичу да од Брисела сваке године добијамо 200-250 милиона евра у виду разних донација. Опет, прећуткују, а они који то говоре углавном немају равноправан приступ великим медијима, да је цена по којој Србија сада плаћа руски гас испод 30 евра по мегават сату, док су чланице ЕУ које су га се одрекле сада принуђене да га из других извора плаћају по цени од 80-95 евра. Што значи да би нас тај енергент, већ зависно од кретања берзанских цена, дошао више од милијарду евра годишње ако би се због ЕУ одрекли РФ!
То али и штошта друго морало би да се без околишења каже грађанству од стране будућег врха државе ако он жели да уз „владавину права“, Србија добије и „владавину истине“. Она подразумева да се не лажи ни у прилог ЕУ интеграција, ни на њихову штету, нити у корист Русије али ни њој на уштрб, већ да власт са јавношћу комуницира у духу изреке „ни по бану ни по стричевима“, прагматично гледајући интересе Србије.
Србија је уморна од бљутаве пропаганде. Треба јој аргументована расправа и после ње демократско изјашњавање грађана на референдумима о важним питањима која непотребно деле народ. На њих би редом демократски требало стављати тачку по тачку. Отуда, ајмо за почетак на поменути референдум о Русији и непоменути али логични о Косову, уз отварање поштене расправе о тим темама током неколико месеци, а не пошто неодређено време, док ЕУ лобисти не процене да је куцнуо њихов час пошто по старим СНС методама буду коначно скуване „српске жабе“.
Уверен сам да и већина студената и њихових пленума тако мисле, а надам се да је тако и са већином посланика СЛ (мада у то ипак нисам сигуран).
Драгомир Анђелковић
