Dobih u subotu posle podne SMS poruku od tri reči: „Umrla Vesna Lalić”. Tišina, dubok uzdah, tuga. Krenuše i suze kojih se ni slučajno ne stidim. Ponosim se njima jer sam imao čast da poznajem to divno biće, sjajnog druga, majstora fotografije Vesnu Lalić koja je u subotu preminula u 53. godini. Živela je fatalno kratko i radila ono što je najviše volela.
Upoznali smo na početku njene fotoreporterske karijere kada je bila u „Ekspres politici”. Od tada smo se sve do sudnjeg dana družili. Istina od kada su nam se životni putevi razišli nismo se tako često viđali, ali kada bi se videli to su redovno bili srdačni susreti puni smeha, zezanja i radosti. Poslednji put, proletos, kada smo se slučajno sreli ispred „Doma omladine”. Dogovorismo da se nađemo, popijemo piće i ispričamo o svemu. Ali, smrt je uvek brža.
Zapamtio sam i datum našeg upoznavanja. Bio je 14. 10. 2000. godine samo osam dana posle istorijskog 5. oktobra. Dan ranije je na sportskim stranama „Ekspresa” izišao moj komentar pod naslovom „Drugovi sa Zvezdom u džepu”. Pisao sam o lošim potezima rukovodstva KK Crvena zvezda na čijem je čelu u to vreme bio Voja Stojaković. Njemu se moj tekst nije nimalo dopao pa je sutradan zvao „glodura”, ali i urednika sportske redakcije insistirajući da se vidimo da mi kaže zašto je on bio „primoran” da donese neke odluke. Ponudio je službeno auto i vozača da dođe po mene pa da mi u svojoj kancelariji „objasni” neke stvari.
Nisam imao ništa protiv jer u tekstu nisam apsolutno ništa slagao, ali mi je „glodur” savetao da ne idem jer se plašio za moju bezbednost. To su mi govorile i kolege iz redakcije. Na kraju „glodur” je, ipak na moje insistiranje odobrio da odem na suoćenje sa Vojom Slojakovićem, ali da sa mnom obavezno krene i fotoreporter koji će da bude neka garancija da mi se neće ništa desiti, odnosno da me niko neće „istamburati” što su neki očekivali.
Nekoliko minuta pre nego što ću krenuti ispred zgrade Politike dođe Vesna koju sam do tada po hodnicima često viđao sa fotoaparatom oko vrata. Reče mi:
„Mićo, ja idem s tobom. Od muškaraca neće niko. Svi mi rekoše da sam ja devojka i da me valjda niko neće udariti. Pročitala sam i tekst. Ne čudi me da se tako naljutio, ali su svi ,julovci’ ovih dana jako nervozni”, reče mi Vesna uz osmeh kao da idemo na kolače, a ne „na noge” uvređenom funkcioneru nekada moćne stranke.
Vozeći se prema Trošarini gde je bila kancelarija nekadašnjeg visokokotiranog funkcionera „JUL-a” Vesna nije prestajala da se smeje:
„Ne brini se ništa. Ako te budu udarali gledaj u fotoaparat da slika bude što autentičnija. Ići ću ja i u bolnicu ako treba da te slikam sa flasterima i modricama oko očiju”, govorila mi je uz smeh.
Pritom je stalno pravila grimase kako bio mogao da izgledam posle ovog „službenog sastanka”. Taj naš put i razgovor iz Vojine službene „mečke” nikada neću zaboraviti. Vesnin smeh je bio inficirajući tako da nisam ni razmišljao gde sam krenuo. Susret sa Vojom Stojakovićem nije bio baš prijatan, ali smo se i u povratku ponovo smejali pri čemu je ona imitirala mog sagovornika kako je „besneo” dok je pokušavao da me ubedi da sam pogrešio pišući komentar za koji sam uzgred rečeno dobio i nagradu za taj mesec.
Tako sam upoznao Vesnu Lalić i naše druženje je trajalo 26 godina. Žena i dama koja je živela i umrla uspravno. Čista duša zatvorena u ljudsku telesnost. Ne želim pisati nekrolog, želim samo sećanje na dragu Vesnu koja je imala srce veće od planine. Smrt iza sebe seje tugu, ali ostavlja i drage uspomene.
Bila je sinonim za plemenitost, dobrotu i čestitost. Draga Vesna počivaj u miru. Neka ti je laka zemlja.
Milorad Bjelogrlić
