Uspomene imaju čudnu moć. Vraćaju me na datume, ljude, događaje.

Bilo je to vreme kada sam mislio da nikada neću ostariti. Tog 10. oktobra 1976. godine uveče na televiziji je objavljena tužna vest. U selu Kolari kod Smedereva u saobraćajnoj nesreći su poginuli, tadašnja velika zvezda narodne muzike Silvana Armenulić, njena sestra Mirjana Barjaktarević i Miodrag Jašarević šef narodnog orkestra Radio televizije Beograd.

Nikada nisam voleo, a ni slušao tu vrstu muzike. Odrastao sam u Sarajevu uz „Indekse” i njihovog pevača Davorina Popovića, mog komšiju i prvog idola. Zbog Pimpeka sam zavoleo i počeo da treniram košarku. Međutim, otac mi je obožavao Tomu Zdravkovića koji je imao zaista nekoliko mega hitova koje je znao napamet i redovno ih je pevušio dok se brijao.

Toma je bio autentični pevački genije. Blagog, specifičnog glasa, na estradi nije bilo čoveka koji je tako lagano pevao kao on. Od svog gorkog iskustva stvorio bi lepu pesmu. Svi koji su ga poznavali tvrde da je više od svega voleo da bude ljudima od pomoći i da ih uveseljava. Nikada nije mogao da se naljuti čak ni namršti. Bio je pravi čovek iz naroda koji ga je voleo gde god je pevao i nekadašnjoj nam zemlji. Nikada nije trovao ljude mržnjom, pevao je o ljubavi.

Tih godina je čuveni Toma za Zilhu Armenulić, koja je na početku karijere po svojoj ljubimici, italijanskoj glumici Silvani Mangano promenila ime u Silvana, napisao u to doba veliki hit „Šta će mi život bez tebe dragi”. Silvana je sjajno otpevala tu pesmu, a Tomina tiha patnja je bila njena mlađa sestra Mirjana koja je sa njom stradala u toj saobraćajnoj nesreći.

Silvanin pevački dar je prvi otkrio poznati sarajevski harmonikaš Ismet Alalbegović Šerbo. On ne i nagovorio da dođe u Sarajevo od 16. godine je živela u Sarajevu gde je jedno vreme pevala u hotelu „Bristol”. Iz grada na Miljacki je preselela u Beograd gde je stekla punu afirmaciju. U istoimenom hotelu, ali u Tuzli je prve muzičke korake načinio i Toma Zdravković. Imali su sličan razvojni put, godinama se družili i uspešno sarađivali.

Sedamdesetih godina prošlog veka nisu mogle da prođu nijedne kvalifikacije za Svetsko fudbalsko prvenstvo, a da se ne sastanu reprezentacije Španije i Jugoslavije. O tom rivalitetu je pisala i evropska štampa. Bili su u istoj grupi i za Mundijal u Meksiku (1970), Nemačkoj (1974) i Argentini (1978).  

U kvalifikacijama za odlazak u Argentinu tog istog 10. oktobra 1976. godine u Sevilji su igrali Španija – Jugoslavije. Domaćin je pobedio 1:0, ali nikada ni pre ni posle „plavi” nisu tako nadigrali Špance kao tada. Umesto da bude dva ili tri razlike za nas, domaćin je slavio golom Pirija iz jedanaesterca u 86. minutu.  

Da je Jugoslavija bila mnogo bolji rival potvđuje i činjenica da je u španskoj „Marki” dan posle susreta izašao naslov „Poraz boljeg”. U izveštaju se ističe da su gosti dominirali u dve trećine utakmice. Žungul, Peruzović, Šurjak i Katalinski su propustili „mrtve” šanse, a Popivoda je sredinom drugog poluvremena pogodio stativu. 

Vršilac dužnosti selektora na tom meču Ivan Toplak je u potpunosti nadmudrio svog kolegu Ladislava Kubalu. Odlučio se za iskusan sastav bez debitanata, a Bogićević, Oblak, Jerković i Šurjak su blistali na sredini terena i nisu dali rivalu da se sastavi sa loptom. Na tribinama je vladala manastirska tišina što nije uobičajeno kada se igra u Španiji. Gol je lebdeo u vazduhu. Čekalo se da Jugoslavija povede.

„Odigrao sam za reprezentaciju mnogo utakmica, ali ne pamtim da smo nekada nekog u gostima tako razbili kao tom prilikom selekciju Španije. Imali smo nekoliko idealnih prilika, ali nismo dali gol. U drugom poluvremenu posle jednog kornera i centaršuta, glavom sam dobro šutirao, ali je njihov golman uspeo da odbrani. Čini mi se da je šanse Žungula i Šurjaka bilo teže promašiti nego postići gol. Upravo zbog te činjenice mi je utakmica u Sevilji ostala zauvek u neprijatnom sećanju”, pričao mi je više puta u Sarajevu legendarni Josip Katalinski daleko poznatiji po nadimku Škija.     

Kao što to obično bude kada se ne iskoriste šanse stigla je surova kazna. Posle brzog kontranapada Vladislav Bleki Bogićević je negde oko ivice šesnaesterca uklizao Huanitu, a Mađar Palotaj je jedva dočekao da pokaže na belu tačku. Siguran izvođač je bio iskusni Piri nekadašnji as Reala.

Sećanja naviru, javljaju se priče, godine lete, a život nasrnuo da prođe. Svi akteri ove priče već odavno kopaju rajske doline. Pamtim ih kao dragu vrstu ljudi. Slike iz prošlosti su sasvim jasne i o njima pišem. Samo se držim zanata hroničara iz nekih prošlih vremena. Odlično sam upamtio šta se dogodilo baksuznog 10. oktobra pre tačno pola veka. Tog dana je Jugoslavija žalila zbog dve spojene nesreće, tragičnog odlaska Silvane Armenulić, ali i poraza „plavih”.

Milorad Bjelogrlić