Успомене имају чудну моћ. Враћају ме на датуме, људе, догађаје.

Било је то време када сам мислио да никада нећу остарити. Тог 10. октобра 1976. године увече на телевизији је објављена тужна вест. У селу Колари код Смедерева у саобраћајној несрећи су погинули, тадашња велика звезда народне музике Силвана Арменулић, њена сестра Мирјана Барјактаревић и Миодраг Јашаревић шеф народног оркестра Радио телевизије Београд.

Никада нисам волео, а ни слушао ту врсту музике. Одрастао сам у Сарајеву уз „Индексе” и њиховог певача Даворина Поповића, мог комшију и првог идола. Због Пимпека сам заволео и почео да тренирам кошарку. Међутим, отац ми је обожавао Тому Здравковића који је имао заиста неколико мега хитова које је знао напамет и редовно их је певушио док се бријао.

Тома је био аутентични певачки геније. Благог, специфичног гласа, на естради није било човека који је тако лагано певао као он. Од свог горког искуства створио би лепу песму. Сви који су га познавали тврде да је више од свега волео да буде људима од помоћи и да их увесељава. Никада није могао да се наљути чак ни намршти. Био је прави човек из народа који га је волео где год је певао и некадашњој нам земљи. Никада није тровао људе мржњом, певао је о љубави.

Тих година је чувени Тома за Зилху Арменулић, која је на почетку каријере по својој љубимици, италијанској глумици Силвани Мангано променила име у Силвана, написао у то доба велики хит „Шта ће ми живот без тебе драги”. Силвана је сјајно отпевала ту песму, а Томина тиха патња је била њена млађа сестра Мирјана која је са њом страдала у тој саобраћајној несрећи.

Силванин певачки дар је први открио познати сарајевски хармоникаш Исмет Алалбеговић Шербо. Он не и наговорио да дође у Сарајево од 16. године је живела у Сарајеву где је једно време певала у хотелу „Бристол”. Из града на Миљацки је преселела у Београд где је стекла пуну афирмацију. У истоименом хотелу, али у Тузли је прве музичке кораке начинио и Тома Здравковић. Имали су сличан развојни пут, годинама се дружили и успешно сарађивали.

Седамдесетих година прошлог века нису могле да прођу ниједне квалификације за Светско фудбалско првенство, а да се не састану репрезентације Шпаније и Југославије. О том ривалитету је писала и европска штампа. Били су у истој групи и за Мундијал у Мексику (1970), Немачкој (1974) и Аргентини (1978).  

У квалификацијама за одлазак у Аргентину тог истог 10. октобра 1976. године у Севиљи су играли Шпанија – Југославије. Домаћин је победио 1:0, али никада ни пре ни после „плави” нису тако надиграли Шпанце као тада. Уместо да буде два или три разлике за нас, домаћин је славио голом Пирија из једанаестерца у 86. минуту.  

Да је Југославија била много бољи ривал потвђује и чињеница да је у шпанској „Марки” дан после сусрета изашао наслов „Пораз бољег”. У извештају се истиче да су гости доминирали у две трећине утакмице. Жунгул, Перузовић, Шурјак и Каталински су пропустили „мртве” шансе, а Попивода је средином другог полувремена погодио стативу. 

Вршилац дужности селектора на том мечу Иван Топлак је у потпуности надмудрио свог колегу Ладислава Кубалу. Одлучио се за искусан састав без дебитаната, а Богићевић, Облак, Јерковић и Шурјак су блистали на средини терена и нису дали ривалу да се састави са лоптом. На трибинама је владала манастирска тишина што није уобичајено када се игра у Шпанији. Гол је лебдео у ваздуху. Чекало се да Југославија поведе.

„Одиграо сам за репрезентацију много утакмица, али не памтим да смо некада неког у гостима тако разбили као том приликом селекцију Шпаније. Имали смо неколико идеалних прилика, али нисмо дали гол. У другом полувремену после једног корнера и центаршута, главом сам добро шутирао, али је њихов голман успео да одбрани. Чини ми се да је шансе Жунгула и Шурјака било теже промашити него постићи гол. Управо због те чињенице ми је утакмица у Севиљи остала заувек у непријатном сећању”, причао ми је више пута у Сарајеву легендарни Јосип Каталински далеко познатији по надимку Шкија.     

Као што то обично буде када се не искористе шансе стигла је сурова казна. После брзог контранапада Владислав Блеки Богићевић је негде око ивице шеснаестерца уклизао Хуаниту, а Мађар Палотај је једва дочекао да покаже на белу тачку. Сигуран извођач је био искусни Пири некадашњи ас Реала.

Сећања навиру, јављају се приче, године лете, а живот насрнуо да прође. Сви актери ове приче већ одавно копају рајске долине. Памтим их као драгу врсту људи. Слике из прошлости су сасвим јасне и о њима пишем. Само се држим заната хроничара из неких прошлих времена. Одлично сам упамтио шта се догодило баксузног 10. октобра пре тачно пола века. Тог дана је Југославија жалила због две спојене несреће, трагичног одласка Силване Арменулић, али и пораза „плавих”.

Милорад Бјелогрлић