Prava Demokratska stranka, ona osnovana početkom 20. veka (formalno 1919. godine, ali suštinski ona je bila jugoslovenski nastavak srpske Samostalne radikalne stranke sukcesivno uobličene od 1901. do 1905), za vreme Drugog svetskog stala je uz Ravnogorski pokret.
Ona stranka koja se pozvala na kontinuitet sa njom a utemeljena je 1989. godine, pre je čudan politički miks, sa jakom neotitoističkom komponentom, te nakaradnim poratnim idejama o „bratsku i jedinstvu“, nego pravi naslednik izvornog DS-a.
Na to nas je ta partija ponovo podsetila 2015. godine – kada je njen predsednik bio Bojan Pajtić – saopštenjem povodom sudske rehabilitacije generala Dragoljuba Draže Mihailovića. DS je tada konstatovala da je njegova rehabilitacija „logična posledica činjenice da je četnički vojvoda Tomislav Nikolić izabran za predsednika Srbije” te da ona ostaje verna „istinskim antifašističkim vrednostima”.
Valjda onim crvenog diktatora i srboždera J. B. Tita! Umesto da je DS osudila SNS bandite što su svoju već uznapredovalu kosovsku veleizdaju skrivali iza lažnog patriotizma, čiji je deo bilo i oficijelno skidanje stigme sa predvodnika „Trećeg srpskog ustanka“, ta partija je podržavala svaki akt režima usmeren ka predaji Kosova, a osuđivala jednu od retkih, samih po sebi pozitivnih stvari koje je – makar i radi zloupotrebe – učinio!
Kada se toga setimo, i sagledamo realnost da su neki od predstavnika nekadašnjeg „žutog režima“ (koji je bio za ovu zemlju negativan koliko i SNS kartel, a uostalom baš on ga je i stvorio ali mu se otrgao kontroli) danas u svojevrsnoj koaliciji sa ekstremnim antisrpskim NVO sektorom koji predvodi tzv. Građanska inicijativa, mnoge stvari postaju kristalno jasne.
Studentsko-građanski protesti počeli su sa idejom „da ovi odu a oni prethodni se ne vrate“. Međutim, mnogi od „prethodnih“ perfidno su se uključili u priču pružajući logističku podršku studentima. Radili su strpljivo i lukavo, vrebajući priliku da se nametnu kao „novi“, dok su tvrdili da je „prethodni“ samo Đilas sa kojim su u sukobu (a nekada su bili segmenti iste, u velikom delu naroda omražene, ekipe).
Uz pomoć respektabilnog kapitala koji kontrolišu, društvenopolitičkog iskustva koje imaju, ali i veza sa nemačkim i drugim specijalnim službama i političkim strukturama, te medijskog uticaja i koje čega još, sve dublje i dublje su se uvlačili u tzv. Studentski pokret u nastajanju. Nudili su usluge koje se lako ne odbijaju!
Svesni da ih narod ne želi i nikada više na vlast ne mogu da dođu otvoreno, krenuli su putem podmukle otmice onoga što im deluje kao upotrebljiva maska da narod bude prevaren da bira neke nove, mlade i poštene ljude, a zapravo dobije stare prevarante i, po potrebi ako ne uvek i iskreno, srbofobe.
Baš sve to predstavlja osovina „žuti“ – NVO soroševci – manjine koje su negativne prema srpskom nasleđu, gde spadaju oni koji vode navodnu studentsku priču u Novom Pazaru.
Polazeći od svega rečenog jasno je zašto su navedeni politički činioci udruženo izvršili politički atentat na Mila Lompara, koji odmereno zagovara nacionalno-demokratski kurs i takve ideje je personifikovao u vezi sa tzv. Studenskom listom sve dok sa nje nije podlo eliminisan.
Nisu mogli, kako kažu, da mu oproste što su za njega generali Milan Nedić i Draža Mihailović, svaki na svoj način, pozitivni koliko god i tragični junaci naše istorije. Nisu hteli da pređu preko toga što se nije odrekao Radovana Karadžića, niti je prihvatio najprljaviju moguću obmanu o srebreničkom komunalnom genocidu, osmišljenu kako bi Srbi koji su uistinu bili žrtve genocida u korist svojih dželata bili moralno žigosani.
Time su u finišu stvaranja tzv. Studentske liste pokazali prave namere i istinsko lice. Poslednje je jugo-titoističko u NATO stilizaciji, a temelj istinske namere je da se posle izbora onemogući da iz onoga što mnogi doživljavaju kao autentični studentsko-građanski oslobodilački pokret, proizađe i jaka nacionalna frakcija.
I da nije „ventilirala“ Lompra, žuto-soroševsko-muslimanska koalicija bi posle izbora imala veliki broj sebi bliskih poslanika izabranih na tzv. Studenskoj listi. Međutim, na njoj sigurno ima i nemalo ljudi nacionalnih uverenja koji se nisu u tom svojstvu eksponirali. Oni bi se, sigurno, postepeno okupljali oko Lompara i sa njim povezanim otvoreno srpskim „klubom“ koji je trebalo da bude deo pomenute liste. Zato je postao meta!
Na Mila Lompara udar nije izvršen ranije iz dva razloga, iako ga pomenuti dugo fanatično mrze. Prvo, uzurpacija još nije stigla do tačke da uspešno zabijanje noža u leća bude osigurano (a propali pokušaj bi se otimačima SL vratio kao bumerang). Drugo, bili su svesni da do poslednjeg trenutka moraju da tolerišu pumpanje nacionalne priče. Treba im da bi je zloupotrebili!
Njeni stubovi, kako procenjuju, smeju da se ruše tek pred same izbore, kako šteta i za uzurpatore ne bi bila fatalna. Oni su pragmatično ocenili da kada kod građana ozbiljno prorade zaslepljujuće emocije, mnogi od njih će progutati nebulozu da „ko kritikuje SL kakva god da je, taj radi za Vučića“, odnosno da je ona „jedina alternativa SNS režimu“ bez obzira na njen personalni sastav.
Koješta! Alternativa je platforma koja nudi istinsku promenu svega onoga što uništava Srbiju i srpski narod u celini. Cilj mora da bude rušenje Vučića i suočavanje njega i njegove bande sa odgovornošću zbog veleizdaje a ne samo kriminala, i, razume se, odbacivanje kvislinške, antisrpske politike koju je vodio i namerava da je i dalje vodi!
Neko to – koliko god bilo očito – nije u stanu da shvati, ali uveren sam mnogi opoziciono-nacionalno nastrojeni građani jesu. Zar rečeno stvarno nameravaju da učine, recimo, Bojan Pajtić i Maja Stojanović (direktorka Građanske incijative u čijem prostoru nazvanom po personalnom NVO simbolu titoističkog evroatlantizma, Miljenku Dereti, tzv. Studentski pokret je organizovao prvu zvaničnu konferenciju za štampu)?
Niti im je to namera, niti stvarno rade na rušenju kvislinškog režima Aleksandra Vučića. Da im je to prioritet, ne bi se odrekli Lompara i bar dela nacionalne energije (neće moći sve patriote da prevare). Svi zajedno bismo išli protiv SNS kartela – tako da građani u prvoj fazi promena produktivno kažu zašta nisu a ne prerano šta hoće – a onda bismo relativno brzo imali slobodne izbore na kojima bi ideološke i geopolitičke ponude bile na dnevnom redu.
To su sprečili jer su svesni da ako nešto ne ulove u mutnom, u transparentnoj igri nemaju šansu. Njihov opskurni plan je, ne da Vučić brzo bude srušen, već da na osnovu krađe dosadašnjih tekovina studentsko-građanskog mirnodopskog ustanka, posle izbora, sa relevantnim brojem poslanika pod svojom kontrolom (obezglavljene patriote moraće ili da im se priklone ili da individualno, predstavljeni kao „otpadnici“, izađu iz tog društva, za šta mnogi neće imati „stomak“), obrazuju svoj pro forme centristčki a zapravo EU fanatični parlamentarni pokret.
Berlin, Brisel, London, Pariz – ključna središta preostalog mračnog evroatlantskog globalnog bratstva – dobro znaju da je Vučić vladajući politički mafijaš, kao što je to bio Milo Đukanović u Crnoj Gori.
Tolerišu ga jer su svesni da sa svojim lažnim patriotizmom i otvoreno kriminalnim pristupom može da obavi prljave poslove koje ne bi bili u stanju da realizuju ovdašnji neskriveni evroatlantisti jer nisu baš pravi mafijaši (ne znači da nisu lopovi, što ne treba mešati sa sveukupnim kartel potencijalnim). A još je ostalo da se ponešto obavi u vezi sa izdajom Kosova i Metohije, potkopavanjem Republike Srpske, ukidanjem preostalih elemenata nuklearnog embarga i vojne neutralnosti.
Kada to Alek bez Kosova (ne daj Bože) uradi, kupujući još neko vreme za sedenje na tronu, dobiće končano crveni karton, ali to još nije slučaj. Zatim ako prihvati da u skladu sa tim ode i prepusti vlast onima koji su površinski manje prljavi kvislinzi od njega, dobiće u paketu sa tim i „amnestiju“. No, te naslednike treba stvoriti i prodati narodu, što od postojeće istrošene prozapadne opozicije nje moguće.
To je koncept koji su oni u Evropi, koji su na nas izvršili agresiju 1999. i zatim nastavili da nam kidaju nacionalno telo, osmislili.
Da sumiramo „gradivo“: Prva (sadašnja) faza tog projekta je inicijalno stvaranje od fluidne SL čvrstog pokreta koji bi posle Vučića, jednog dana došao na vlast. Druga je (post)izborna prodaja narodnog otpora i onda njegova institucionalizacija kao jedine ozbiljne „opozicije“. Treća je smena na čelu države – ne sada već za nekoliko godina – po principu „sjaši Kurta da uzjaši Murta“.
Zato je Milo Lompar „ventiliran“, makar to bilo i kontraproduktivno za najširu mobilizaciju građana Srbije pred sam početak onoga što smo se nadali da će biti velika bitka sa SNS falangom. Novopazarski plenumi su u tome učestvovali jer im je odbojan zbog svog nepokolebljivog srpskog stanovišta, ali oni sami po sebi nisu bitni; da im je naređeno da ćute to bi krotko uradili, a ovako su dobili instrukciju da udare i tako su postupili.
Tako nažalost sada stvari stoje, ali neće potrajati. Srbi su, da to ne zaboravimo, svojevrsne ptice Feniks, izgleda da su sagoreli a ponovo se „rode“. Biće tako i sada bez obzira što mnogo toga deluje crno. Stoga, ne odustajmo od borbe za promene (Vučića sa njegovim veleizdajničkim gresima ne može da amnestira to što su i uzurpatori SL crni), samo nastupajmo tako da i na ovoj (izbornoj) etapi borbe sačuvamo bar neke srpske pozicije, kao osnov za kasnije pregrupisanje i ofanzivu u „ratu“ koji se neće završiti dok demokratski i nacionalno ne oslobodimo Srbiju!
Dragomir Anđelković
