Šator-efendija, legalni i legitimni osnivač i lider En-De-Ća (Nezavisna Država Ćacistan), nelegalne paradržavne tvorevine u dvorskom parku Obrenovića i Karađorđevića na okupiranom delu teritorije Republike Srbije, nakon 492 dana od aklamativnog zahteva i posle 42 zamajavanja i laganja građana, raspisao je vanredne parlamentarne izbore u Srbiji.

Pošto je samoga sebe, na Otadžbinskoj upravi Esenesa, kandidovao za nosioca stranačke liste, za prvo ime na listi, ali i za budućeg premijera, iz funkcije predsednika, ne En-De-Ća nego Srbije, zakazao je izbore, jednovremeno odbijajući da se povuče sa mesta predsednika Republike, iako izborna kampanja uveliko traje, a njega je Republička izborna komisija, promptno, ne trepnuvši, već proglasila imenom i prezimenom, nosiocem, prvim poslaničkim kandidatom i “alfom i omegom” liste koja se zove nikako drugačije do “Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija”!

RIK je to učinio iako Zakon o predsedniku Republiku (odeljak: Nespojivost funkcija i sukob interesa), član 9, kaže da “predsednik Republike ne može vršiti drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost” i da je “dužan da se u svemu povinuje propisima kojima se uređuje sukob interesa pri vršenju javnih funkcija”, a navažniji propis u toj oblasti je Zakon o sprečavanju korupcije.

Na uočividovdanskom sletu u Ćacistanu, 27. juna, zakleo se srpskom narodu i senatu da će podneti ostavku za najviše nekoliko nedelja, a evo ga, Bogu hvala, tri meseca potom, još se ne miče sa trona Troglave Aždaje (uzurpatora sve tri grane vlasti).

Možda i nesvestan, u svojoj opsednutošću svevlašću, time je dao krunski argument Studenskoj listi da 25. oktobra uveče, kada Poglavica poželi da, po običaju, navuče i togu predsednika Centralne izborne komisije i poglasi “pobedu” na izborima koje je sam raspisao i sam organizovao po svojim pravilima, sam kontrolisao i sam izbrojao glasove – ne prihvati Njegov izborni rezultat.

Šta kažu neki od srpskih zakona, za koje Kandidat za premijera, nosilac liste i prvi na listi „Aleksandar Vučić – Ujedinjena Srbija“, usput i predsednik svih građana Srbije – iz funkcije predsednika Republike-  veli da su “glupi“?

Citiraću još jednom, po ko zna koji put od trenutka kada je Poglavica navukao ustavno „tesno mi ga skroji nane“ odelo predsednika Republike, neke članove (poglavlje: Sukob interesa) Zakona o sprečavanju korupcije, glede funkcionerske kampanje:

„Javni funkcioner (čitaj: AV) dužan je da: javni interes ne podredi privatnom, da se pridržava propisa koji uređuju njegova prava i obaveze i stvara i održava poverenje građana u savesno i odgovorno obavljanje javne funkcije; ne sme biti zavisan od lica koja bi mogla da utiču na njegovu nepristrasnost, niti da koristi javnu funkciju zarad sticanja bilo kakve koristi ili pogodnosti za sebe ili povezano lice.

AV-u je zabranjeno da upotrebi, radi sticanja koristi ili pogodnosti sebi ili drugom ili nanošenja štete drugom, informacije do kojih dođe na javnoj funkciji, ako nisu dostupne javnosti.

AV ne može da koristi javne resurse za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata, pod čime se posebno podrazumeva korišćenje javnih resursa u svrhu javnog predstavljanja učesnika u izborima i njihovih izbornih programa, pozivanja birača da za njih glasaju na izborima, odnosno da bojkotuju izbore, kao i korišćenje javnih resursa za druge vidove političkih aktivnosti, kao što su rad sa biračima i članstvom, organizovanje i održavanje skupova i promocija, izrada i podela reklamnog materijala, brošura, lifleta i publikacija, političko oglašavanje, istraživanje javnog mnjenja, medijske, marketinške i konsultantske usluge i sprovođenje obuka za stranačke aktivnosti.

AV ne može da koristi javne skupove na kojima učestvuje i susrete koje ima u svojstvu javnog funkcionera, za promociju političkih stranaka, odnosno političkih subjekata.

AV je dužan da uvek nedvosmisleno predoči sagovornicima i javnosti da li iznosi stav organa u kojem vrši javnu funkciju ili stav političke stranke, odnosno političkog subjekta….“

Pa, dalje:

Političkim akterima je političko oglašavanje van perioda zvanične izborne kampanje strogo zabranjeno, dok je pružalac medijske usluge (medij), prema članu 62 Zakona o elektronskim medijima – „dužan da  poštuje zabranu političkog oglašavanja van izborne kampanje“.

Pružaocu medijske usluge je „zabranjeno da prikriveno objavljuje predizborni program u vidu informativnog, zabavnog ili druge vrste programa“, a dužan je i da jasno obeleži šta je to predizborni program.

Pa: „Trideset dana pre dana određenog za glasanje mediji ne mogu izveštavati o zvaničnim javnim skupovima na kojima se otvaraju infrastrukturni i drugi objekti (putevi, mostovi, škole, bolnice, fabrike i sl.), odnosno obeležava početak izgradnje takvih objekata ako na tim skupovima učestvuju javni funkcioneri koji su kandidati za predsednika Republike, narodne poslanike, poslanike u skupštini autonomne pokrajine i odbornike u skupštini jedinice lokalne samouprave.“

Taj zakon propisuje i to da „nadzor nad primenom i poštovanjem medijskih zakona u vezi sa oglašavanjem vrši Regulatorno telo za elektronske medije (REM)“, ali i da je taj REM morao (a nije) već da donese Plan nadzora vanrednih izbora. Isti onaj REM koji je, po nalogu Evropske unije, a uz sadejstvo Vrhovnog Autokrate i dela nevladinog sektora, zaverenički konstituisan putem „autentičnog skupštinskog tumačenja“, tj. izrugivanja pravnom sistemu ove zemlje i zdrave pameti njenih građana. I koji, iako je kampanja već poodmakla – ničemu ne služi, a uz to i ne radi.

.   .   .

A kako su u državi čiju državnu i paradržavnu propagandu – naglašavam, u predratnom periodu između 1933. i 1939. godine – punim plućima udiše današnje naprednjačko samodržavlje u Srbiji, 12. novembra 1933, organizovani prvi izbori nakon što je Nemačka, usvajanjem “Zakona o prenosu (svih) ovlašćenja (na vladu i kancelara)”, na legalan i legitiman način, voljom dve trećine poslanika Rajhstaga, postala diktatura?

Prethodno, Zakon o zabrani osnivanja formiranja novih stranaka (“Gesetz gegen die Neubildung von Parteien“) kojim je NSDAP ozakonjena kao jedina politička organizacija, a sve druge stranke zabranjene, i Zakon o referendumima, proglašeni 14. jula 1933. godine, označili su formalni kraj partijskog sistema i parlamentarne demokratije.

Na pomenute izbore izašla je samo jedna jedina lista Nacionalsocijalističke radničke partije plus, na njoj i 22, navodno nestranačke, ličnosti i, uz rekordnu izlaznost od 96 odsto, u trci u kojoj je trčala sama protiv sebe, zabeležila “spektakularan” rezultat od čak 92 odsto podrške!

Glasalo se u strahu da će svako ko ne izađe na izbore ili, eventualno, glasa „ne nacionalsocijalistima“ biti otkriven i kažnjen zbog toga; prećeno je odmazdom, ali se, uprkos tome, 3,3 miliona birača odvažilo da preda nevažeće glasačke listiće.

Nacisti su, inače, mnogo voleli da “izbore” spajaju sa nekakvim “višim nacionalnim” izjašnjavanjima, pa su tog dana održali i referendum o Hitlerovoj odluci da povuče Nemačku iz Lige naroda koji je rezultovao istim kvanitetom podrške. Recimo, izbore iz marta 1936. spojili su sa referendumom o prisajedinjenju Rajnske oblasti Nemačkoj. A 19. avgusta 1934, nakon smrti predsednika fon Hindenburga, održan je poseban referendum na kome su, uz izlaznost od čak 95 odsto i podršku 90 procenata izašlih Nemaca, objedinjene funkcije kancelara, predsednika i vrhovnog komandanta u jednu jedinu – Firer (oficijelno, „Führer und Reichskanzler“).

Pre konstituisanja novog saziva kvaziparlamenta u koji su zaseli samo nacisti je, za svaki slučaj, 1. decembra 1933, legalno i legitimno, Kanzler doneo Zakon o jedinstvu (“glajhšaltovanju”) partije i države („Gesetz zur Sicherung der Einheit von Partei und Staat“). Ovaj akt je NSDAP-u dao pravo da uspostavi vlastite sudove (!) koji su mogli da kažnjavaju članove stranke i SA odreda zbog kršenja partijskih dužnosti i, još više, obezbedio je da država postane instrument jedne partije, a partijska ideologija nacista – zvanična državna politika. Državne institucije i javne vlasti su, na osnovu člana 6. ovog zakona, imale obavezu da pružaju svaku vrstu zvanične pomoći kancelarijama nacističke partije i SA (Sturmabteiling; Jurišni odredi, “smeđokošuljaši”), kao tada vodećoj paramilitarnoj formaciji NSDAP?!

Od te “pobede” na izborima, Nacionalsocijalistička nemačka radnička partija se tituliše kao isključivi nosilac, odnosno monopolista nemačke nacionalne i državne ideje.

Kako je izgledala operacionalizacija propagande u nemačkoj nacionalsocijalističkoj diktaturi?

Ministarstvo za narodno prosvetljenje i propagandu (nem. Reichsministerium für Volksaufklärung und Propaganda – RMVP), kao centralno državno telo nacističke Nemačke zaduženo za kontrolu kulture, društva i masovnih medija, formirano je 13. marta 1933, odmah po dolasku nacista na vlast. Na novoosnovano ministarstvo prešao je niz nadležnosti drugih ministarstava, a za račun RMVP, u svakodnevno „ispitivanje raspoloženja naroda“ bile su upregnute i službe bezbednosti i slične paralelne državne službe.

Na osnovu Zakona o prenosu ovlašćenja, 4. oktobra 1933, usvojen je Zakon o novinskim urednicima koji je novinare „oslobodio obaveze“ da deluju u skladu sa političkim uputstvima izdavača, već su bili obavezni da izvršavaju „obavezne državne smernice u štampi“.

Ubrzo je instaliran i „Nemački obaveštajni biro“, nešto kao obavezujuća državna agencija koja je emitovala informacije koje su svi ostali mediji morali da objavljuju.

Glavni cilj bila je sveopšta cenzura i usađivanje nacističke ideologije u sve pore društva.

Ministar dr Jozef Gebels je, u godinama pred rat, apsolutnu lojalnost medijskih poslenika obezbedio tako što ih je, jednostavno, mobilisao i tako su nastale “Propagandne čete” pod komandom general-majora fon Vedela, angažovane na plasiranju ratne propagande, kontrolu informacija i psihološkom ratovanju

Zvuči Ii vam i ovo sledeće odnekud poznato?

Nedavno, nakon smene vlasti u Mađarskoj, otkriveno je da je tokom 16 godina Orbanovog režima, mađarski javni medijski sistem centralizovan pod okriljem državnog fonda MTVA (Fond za podršku medijskim uslugama i upravljanje imovinom), koji je objedinio javnu televiziju, radio i nacionalnu novinsku agenciju MTI. Agencija je proizvodila informativni sadržaj, a javna televizija i radio ga preuzimali i emitovali, dok je MTVA kontrolisala budžet, kadrove i produkciju. Takva struktura omogućila je vlastima da iz jednog centra (a to je bio KTK, Centar za informisanje Vlade Mađarske) utiču na sadržaj koji su konzumirali milioni građana.

.   .    .

Pošto je prethodna dva i po meseca zloupotrebio za nezakonitu “preuranjenu”, pa još i nedozvoljenu brutalnu “funkcionersku” kampanju, ispod šatri po letnjim vašarima i panađurima širom Srbije, iz pozicije predsednika Republike, agitujući za svoju autokratiju i targetujući političke protivnike i javne kritičare – poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice je, od dana raspisivanje izbora, ubacio u petu propagandnu brzinu, ne obazirući se na Ustav i zakone zemlje čiji je još predsednik. Leteo je da sa Makronom razmeni pokoju na temu “srpskog svemirskog programa”; dva dana se, po zahtevu Brisela, skrivao ispod skuta uzbekistanskog predsednika, e da ga neki njegov simpatizer ne bi prozvao zbog neprisustva sahrani generala Mladića; neovlašćeno požurivao izvođače na kompleksu Ekspo; javno delio snove o tome kako će on biti taj Isus na čelu srpske vlade 12 apostola, tj. ministara; usput, konstantno zapovedao službama i paraslužbama, medijima i paramedijima, pravosuđu i parasuđu da urnišu život većinskoj Srbiji, onoj koja neće da glasa za njega…

Stopirao rad RIK-a, dok se on ne vrati iz Pariza, da slučajno neko drugi, ne skupi potpise za predaju liste pre njega; osnivao lažna studentska udruženja kao pandan Studentskoj listi; lično nadgledao operaciju eliminacije Ružića i Ljajića, sa čela svojih koalicionih partnera; komandovao skupljanjem viška potpisa za liste i paraliste, satelite i trojance, u cilju cementiranja većine u svim izbornim komisijama; opstruisao rad Komisije za kontrolu biračkog spiska; komandovao bušenjem irušenjem Studentske liste; dirigovao notarima i opštinskim overiteljima da, akcijaškim radom, overavanjem od namanje četirii potpisa u minutu, Esenes stigne do Ginisovog rekorda od 224.000 potpisa za četiri sata u korist “AV – Ujedinjene”, pa još pride preko 20.000 za koaliciju Ivica Faktor Staiblnosti – Jug – Palma Jr…

I sve to u funkciji predsednika svih građana, tj. Republike Srbije.

Kada je reč o legitimisanju i legalizovanju autokratije sa elementima plutarhije u Srbiji, ostali smo nekako nedorečeni, na pola puta. Mnogo štošta u tom pravcu, moralo je da bude zamrznuto (svevladar se nada, samo na kratko), ulaskom u kampanju za vanredne parlamentarne izbore.

Ostalo mu još samo da u funkciji Tačijevog prijatelja, pardon partnera – sagovornika na temu podele Kosova, do mile volje sit iskomentariše njegovu hašku presudu. Pa da, poslednji put u funkciji predsednika svega ovoga ovde, preleti Baru i islika se u zdanju UN-a.

Pa, da onda, pošto je već pola kampanje uneređivao Ustav, izborne i druge zakone ove zemlje, zadovoljan sedne u svoje “kamionče”, pa krene od vrata do vrata, slobodan od funkcija i imuniteta, Srbiji u pohode.

Do tada, evo, nedelja je, 13. septembar, peti dan izborne kampanje, nije mogao da odoli a da se još jednom ne tituliše vrhovnim komandantom u ratu i u miru (kao, onomad, vatrogascima u Deliblatskoj peščari), pa je, specijalno za tu priliku, vojnu vežbu na Pešteru krstio prigodnim imenom “Pobednik 2026”.

A otuda je Tužilac nad tužiocima / Kadija nad kadijama / Vrhovni komandant hibridnog rata protiv većinske Srbije poslao još prigodniju monstruoznu poruku, da su svi oni koji su posumnjali da je ono što ja zovem produženim megafonom Sime Spasića, u stvari, bilo nešto “zvučno” ili tako nešto – dakle, ti i takvi su: “Sve lagali i montirali da bi srušili Srbiju!”

Čemu se, gle čuda, u svetu nedelju, “nedelju kad je otiš’o HAse”, pridružilo i jedno, pogađate čije, Poglavičino, pardon N. Stefanovićevo tužilaštvo koje je istog dana, do u dlaku, pogodilo AV-ovu promisao, pardon, optužnicu!

.   .   .

Prethodno su, na poslednjoj sednici doskorašnjeg skupštinskog saziva, po nalogu vrhovnog uzurpatora i ove (zakonodavne) grane vlasti, osim ozakonjivanja „helikopterskog novca“, novih zaduživanja i drugih metoda potkupljivanja birača, usvojeni još neki akti nalik onima iz operacije „Ermactigunggesetz“, ali dati u finom „proevropskom pakovanju“. Među njima i još jedan, odnekud poznat, „Zakon o izmenama Zakona o državnim službenicima“ koji omogućava, gle slučajnosti, da državni organi mogu i dalje da primaju lica u radni odnos na određeno vreme, bez prethodnog raspisivanja javnog konkursa?! Pa, navodne „proevropske“ izmene Zakona o sprečavanju korupcije koje se tiču nedozvoljene „funkcionerske kampanje“, koje predviđaju zabranjuju zloupotreba javnih resursa za promociju političkih ideja ili stranaka, ali tek od trenutka raspisivanja izbora, što znači da je sve ostalo vreme to dozvoljeno?!

Prisluškivanje i “elektronski nadzor” kritičara vlasti šire se kao pošast, kao epidemija. Pisao sam već kako su nacionalsocijalisti u Nemačkoj, posle 1933, špijuniranje “decentralizovali”, po dubini, toliko da su “bloklajteri” (Blockleiter; vođa bloka) i “blokvarteri” (Blockwart; čuvar bloka) uhodili svako pojedinačno seosko imanje i porodičnu zadrugu i svaku stambenu zgradu i sve njene stanovnike. Oni su bili “oči i uši” partije i režima, vodili dosijee za svakog stanara pojedinčno, beležili ko koga posećuje, ko se kim viđa ili druži, ko ne pozdravlja sa „Heil Hitler”, ko pokazuje bilo kakve znake neslaganja sa režimom.

Otkako su studenti počeli da obelodanjuju svoja iskustva sa softverskim uhođenjem koje se u ovoj zemlji ne mogu raditi bez direktnog znanja I saglasnosti broja jedan na izbornoj listi “AV – Ujedinjena Srbija”, pojačanje su pretnje koje građanima pristižu iz Najvišeg Državnog Rukovodstva (NDR). Među njima, i od bivše trostruke premijerke, trenutno predsednice Narodne skupštine, poznate po tome što je 25. novembra 2024. izvršila državni udar, a možda već od mog rođendana, bar prema najavi Poglavice, i v.d. predsednice Republike i v.d. vrhovne komandantkinje u ratu i u miru. Ona je zapretila da će NDR, kad Vučić bude premijer „da promeni Ustav, pa da se on vrati da bude (i) predsednik“.

U prošloj kolumni (“Na putu za varljivo leto 1933”, 10.8.2026), citirao sam jednog od najbližih Firerovih saradnika Rudolfa Hesa koji je govorio: „Država je partija, a partija je Hitler.“

Proces „glajhšaltovanja“ (Gleichschaltung), tj. prisilne „sinhronizacije“ države i društva je, danas u Srbiji, toliko poodmakao, da iz ovog stanja postoje samo dva izlaza. S obzirom da je iz poslednje faze autokratije sledeći korak neumitan ulazak u diktaturu, naša jedina šansa je da se 25. oktobra, prvi put posle 14 godina, makar na jednom nivou izbora odbrani, prizna i ispoštuje stvarna izborna volja građana. Jer, kao što je glasila poruka na jednom od studentsko-građanskih protesta: “Rizik promene je, ipak, bolji od izvesnosti propasti.”

Cvijetin Milivojević