Шатор-ефендија, легални и легитимни оснивач и лидер Ен-Де-Ћа (Независна Држава Ћацистан), нелегалне парадржавне творевине у дворском парку Обреновића и Карађорђевића на окупираном делу територије Републике Србије, након 492 дана од акламативног захтева и после 42 замајавања и лагања грађана, расписао је ванредне парламентарне изборе у Србији.
Пошто је самога себе, на Отаџбинској управи Есенеса, кандидовао за носиоца страначке листе, за прво име на листи, али и за будућег премијера, из функције председника, не Ен-Де-Ћа него Србије, заказао је изборе, једновремено одбијајући да се повуче са места председника Републике, иако изборна кампања увелико траје, а њега је Републичка изборна комисија, промптно, не трепнувши, већ прогласила именом и презименом, носиоцем, првим посланичким кандидатом и “алфом и омегом” листе која се зове никако другачије до “Александар Вучић – Уједињена Србија”!
РИК је то учинио иако Закон о председнику Републику (одељак: Неспојивост функција и сукоб интереса), члан 9, каже да “председник Републике не може вршити другу јавну функцију или професионалну делатност” и да је “дужан да се у свему повинује прописима којима се уређује сукоб интереса при вршењу јавних функција”, а наважнији пропис у тој области је Закон о спречавању корупције.
На уочивидовданском слету у Ћацистану, 27. јуна, заклео се српском народу и сенату да ће поднети оставку за највише неколико недеља, а ево га, Богу хвала, три месеца потом, још се не миче са трона Троглаве Аждаје (узурпатора све три гране власти).
Можда и несвестан, у својој опседнутошћу свевлашћу, тиме је дао крунски аргумент Студенској листи да 25. октобра увече, када Поглавица пожели да, по обичају, навуче и тогу председника Централне изборне комисије и погласи “победу” на изборима које је сам расписао и сам организовао по својим правилима, сам контролисао и сам избројао гласове – не прихвати Његов изборни резултат.
Шта кажу неки од српских закона, за које Кандидат за премијера, носилац листе и први на листи „Александар Вучић – Уједињена Србија“, успут и председник свих грађана Србије – из функције председника Републике- вели да су “глупи“?
Цитираћу још једном, по ко зна који пут од тренутка када је Поглавица навукао уставно „тесно ми га скроји нане“ одело председника Републике, неке чланове (поглавље: Сукоб интереса) Закона о спречавању корупције, гледе функционерске кампање:
„Јавни функционер (читај: АВ) дужан је да: јавни интерес не подреди приватном, да се придржава прописа који уређују његова права и обавезе и ствара и одржава поверење грађана у савесно и одговорно обављање јавне функције; не сме бити зависан од лица која би могла да утичу на његову непристрасност, нити да користи јавну функцију зарад стицања било какве користи или погодности за себе или повезано лице.
АВ-у је забрањено да употреби, ради стицања користи или погодности себи или другом или наношења штете другом, информације до којих дође на јавној функцији, ако нису доступне јавности.
АВ не може да користи јавне ресурсе за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката, под чиме се посебно подразумева коришћење јавних ресурса у сврху јавног представљања учесника у изборима и њихових изборних програма, позивања бирача да за њих гласају на изборима, односно да бојкотују изборе, као и коришћење јавних ресурса за друге видове политичких активности, као што су рад са бирачима и чланством, организовање и одржавање скупова и промоција, израда и подела рекламног материјала, брошура, лифлета и публикација, политичко оглашавање, истраживање јавног мњења, медијске, маркетиншке и консултантске услуге и спровођење обука за страначке активности.
АВ не може да користи јавне скупове на којима учествује и сусрете које има у својству јавног функционера, за промоцију политичких странака, односно политичких субјеката.
АВ је дужан да увек недвосмислено предочи саговорницима и јавности да ли износи став органа у којем врши јавну функцију или став политичке странке, односно политичког субјекта….“
Па, даље:
Политичким актерима је политичко оглашавање ван периода званичне изборне кампање строго забрањено, док је пружалац медијске услуге (медиј), према члану 62 Закона о електронским медијима – „дужан да поштује забрану политичког оглашавања ван изборне кампање“.
Пружаоцу медијске услуге је „забрањено да прикривено објављује предизборни програм у виду информативног, забавног или друге врсте програма“, а дужан је и да јасно обележи шта је то предизборни програм.
Па: „Тридесет дана пре дана одређеног за гласање медији не могу извештавати о званичним јавним скуповима на којима се отварају инфраструктурни и други објекти (путеви, мостови, школе, болнице, фабрике и сл.), односно обележава почетак изградње таквих објеката ако на тим скуповима учествују јавни функционери који су кандидати за председника Републике, народне посланике, посланике у скупштини аутономне покрајине и одборнике у скупштини јединице локалне самоуправе.“
Тај закон прописује и то да „надзор над применом и поштовањем медијских закона у вези са оглашавањем врши Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ)“, али и да је тај РЕМ морао (а није) већ да донесе План надзора ванредних избора. Исти онај РЕМ који је, по налогу Европске уније, а уз садејство Врховног Аутократе и дела невладиног сектора, заверенички конституисан путем „аутентичног скупштинског тумачења“, тј. изругивања правном систему ове земље и здраве памети њених грађана. И који, иако је кампања већ поодмакла – ничему не служи, а уз то и не ради.
. . .
А како су у држави чију државну и парадржавну пропаганду – наглашавам, у предратном периоду између 1933. и 1939. године – пуним плућима удише данашње напредњачко самодржавље у Србији, 12. новембра 1933, организовани први избори након што је Немачка, усвајањем “Закона о преносу (свих) овлашћења (на владу и канцелара)”, на легалан и легитиман начин, вољом две трећине посланика Рајхстага, постала диктатура?
Претходно, Закон о забрани оснивања формирања нових странака (“Гесетз геген дие Неубилдунг вон Партеиен“) којим је НСДАП озакоњена као једина политичка организација, а све друге странке забрањене, и Закон о референдумима, проглашени 14. јула 1933. године, означили су формални крај партијског система и парламентарне демократије.
На поменуте изборе изашла је само једна једина листа Националсоцијалистичке радничке партије плус, на њој и 22, наводно нестраначке, личности и, уз рекордну излазност од 96 одсто, у трци у којој је трчала сама против себе, забележила “спектакуларан” резултат од чак 92 одсто подршке!
Гласало се у страху да ће свако ко не изађе на изборе или, евентуално, гласа „не националсоцијалистима“ бити откривен и кажњен због тога; прећено је одмаздом, али се, упркос томе, 3,3 милиона бирача одважило да преда неважеће гласачке листиће.
Нацисти су, иначе, много волели да “изборе” спајају са некаквим “вишим националним” изјашњавањима, па су тог дана одржали и референдум о Хитлеровој одлуци да повуче Немачку из Лиге народа који је резултовао истим кванитетом подршке. Рецимо, изборе из марта 1936. спојили су са референдумом о присаједињењу Рајнске области Немачкој. А 19. августа 1934, након смрти председника фон Хинденбурга, одржан је посебан референдум на коме су, уз излазност од чак 95 одсто и подршку 90 процената изашлих Немаца, обједињене функције канцелара, председника и врховног команданта у једну једину – Фирер (официјелно, „Фüхрер унд Реицхсканзлер“).
Пре конституисања новог сазива квазипарламента у који су засели само нацисти је, за сваки случај, 1. децембра 1933, легално и легитимно, Канзлер донео Закон о јединству (“глајхшалтовању”) партије и државе („Гесетз зур Сицхерунг дер Еинхеит вон Партеи унд Стаат“). Овај акт је НСДАП-у дао право да успостави властите судове (!) који су могли да кажњавају чланове странке и СА одреда због кршења партијских дужности и, још више, обезбедио је да држава постане инструмент једне партије, а партијска идеологија нациста – званична државна политика. Државне институције и јавне власти су, на основу члана 6. овог закона, имале обавезу да пружају сваку врсту званичне помоћи канцеларијама нацистичке партије и СА (Стурмабтеилинг; Јуришни одреди, “смеђокошуљаши”), као тада водећој парамилитарној формацији НСДАП?!
Од те “победе” на изборима, Националсоцијалистичка немачка радничка партија се титулише као искључиви носилац, односно монополиста немачке националне и државне идеје.
Како је изгледала операционализација пропаганде у немачкој националсоцијалистичкој диктатури?
Министарство за народно просветљење и пропаганду (нем. Реицхсминистериум фüр Волксауфклäрунг унд Пропаганда – РМВП), као централно државно тело нацистичке Немачке задужено за контролу културе, друштва и масовних медија, формирано је 13. марта 1933, одмах по доласку нациста на власт. На новоосновано министарство прешао је низ надлежности других министарстава, а за рачун РМВП, у свакодневно „испитивање расположења народа“ биле су упрегнуте и службе безбедности и сличне паралелне државне службе.
На основу Закона о преносу овлашћења, 4. октобра 1933, усвојен је Закон о новинским уредницима који је новинаре „ослободио обавезе“ да делују у складу са политичким упутствима издавача, већ су били обавезни да извршавају „обавезне државне смернице у штампи“.
Убрзо је инсталиран и „Немачки обавештајни биро“, нешто као обавезујућа државна агенција која је емитовала информације које су сви остали медији морали да објављују.
Главни циљ била је свеопшта цензура и усађивање нацистичке идеологије у све поре друштва.
Министар др Јозеф Гебелс је, у годинама пред рат, апсолутну лојалност медијских посленика обезбедио тако што их је, једноставно, мобилисао и тако су настале “Пропагандне чете” под командом генерал-мајора фон Ведела, ангажоване на пласирању ратне пропаганде, контролу информација и психолошком ратовању
Звучи Ии вам и ово следеће однекуд познато?
Недавно, након смене власти у Мађарској, откривено је да је током 16 година Орбановог режима, мађарски јавни медијски систем централизован под окриљем државног фонда МТВА (Фонд за подршку медијским услугама и управљање имовином), који је објединио јавну телевизију, радио и националну новинску агенцију МТИ. Агенција је производила информативни садржај, а јавна телевизија и радио га преузимали и емитовали, док је МТВА контролисала буџет, кадрове и продукцију. Таква структура омогућила је властима да из једног центра (а то је био КТК, Центар за информисање Владе Мађарске) утичу на садржај који су конзумирали милиони грађана.
. . .
Пошто је претходна два и по месеца злоупотребио за незакониту “преурањену”, па још и недозвољену бруталну “функционерску” кампању, испод шатри по летњим вашарима и панађурима широм Србије, из позиције председника Републике, агитујући за своју аутократију и таргетујући политичке противнике и јавне критичаре – поглавица Лав Који Седи На Две Хоклице је, од дана расписивање избора, убацио у пету пропагандну брзину, не обазирући се на Устав и законе земље чији је још председник. Летео је да са Макроном размени покоју на тему “српског свемирског програма”; два дана се, по захтеву Брисела, скривао испод скута узбекистанског председника, е да га неки његов симпатизер не би прозвао због неприсуства сахрани генерала Младића; неовлашћено пожуривао извођаче на комплексу Експо; јавно делио снове о томе како ће он бити тај Исус на челу српске владе 12 апостола, тј. министара; успут, константно заповедао службама и параслужбама, медијима и парамедијима, правосуђу и парасуђу да урнишу живот већинској Србији, оној која неће да гласа за њега…
Стопирао рад РИК-а, док се он не врати из Париза, да случајно неко други, не скупи потписе за предају листе пре њега; оснивао лажна студентска удружења као пандан Студентској листи; лично надгледао операцију елиминације Ружића и Љајића, са чела својих коалиционих партнера; командовао скупљањем вишка потписа за листе и паралисте, сателите и тројанце, у циљу цементирања већине у свим изборним комисијама; опструисао рад Комисије за контролу бирачког списка; командовао бушењем ирушењем Студентске листе; дириговао нотарима и општинским оверитељима да, акцијашким радом, оверавањем од намање четирии потписа у минуту, Есенес стигне до Гинисовог рекорда од 224.000 потписа за четири сата у корист “АВ – Уједињене”, па још приде преко 20.000 за коалицију Ивица Фактор Стаиблности – Југ – Палма Јр…
И све то у функцији председника свих грађана, тј. Републике Србије.
Када је реч о легитимисању и легализовању аутократије са елементима плутархије у Србији, остали смо некако недоречени, на пола пута. Много штошта у том правцу, морало је да буде замрзнуто (свевладар се нада, само на кратко), уласком у кампању за ванредне парламентарне изборе.
Остало му још само да у функцији Тачијевог пријатеља, пардон партнера – саговорника на тему поделе Косова, до миле воље сит искоментарише његову хашку пресуду. Па да, последњи пут у функцији председника свега овога овде, прелети Бару и ислика се у здању УН-а.
Па, да онда, пошто је већ пола кампање унеређивао Устав, изборне и друге законе ове земље, задовољан седне у своје “камионче”, па крене од врата до врата, слободан од функција и имунитета, Србији у походе.
До тада, ево, недеља је, 13. септембар, пети дан изборне кампање, није могао да одоли а да се још једном не титулише врховним командантом у рату и у миру (као, ономад, ватрогасцима у Делиблатској пешчари), па је, специјално за ту прилику, војну вежбу на Пештеру крстио пригодним именом “Победник 2026”.
А отуда је Тужилац над тужиоцима / Кадија над кадијама / Врховни командант хибридног рата против већинске Србије послао још пригоднију монструозну поруку, да су сви они који су посумњали да је оно што ја зовем продуженим мегафоном Симе Спасића, у ствари, било нешто “звучно” или тако нешто – дакле, ти и такви су: “Све лагали и монтирали да би срушили Србију!”
Чему се, гле чуда, у свету недељу, “недељу кад је отиш’о ХАсе”, придружило и једно, погађате чије, Поглавичино, пардон Н. Стефановићево тужилаштво које је истог дана, до у длаку, погодило АВ-ову промисао, пардон, оптужницу!
. . .
Претходно су, на последњој седници доскорашњег скупштинског сазива, по налогу врховног узурпатора и ове (законодавне) гране власти, осим озакоњивања „хеликоптерског новца“, нових задуживања и других метода поткупљивања бирача, усвојени још неки акти налик онима из операције „Ермацтигунггесетз“, али дати у фином „проевропском паковању“. Међу њима и још један, однекуд познат, „Закон о изменама Закона о државним службеницима“ који омогућава, гле случајности, да државни органи могу и даље да примају лица у радни однос на одређено време, без претходног расписивања јавног конкурса?! Па, наводне „проевропске“ измене Закона о спречавању корупције које се тичу недозвољене „функционерске кампање“, које предвиђају забрањују злоупотреба јавних ресурса за промоцију политичких идеја или странака, али тек од тренутка расписивања избора, што значи да је све остало време то дозвољено?!
Прислушкивање и “електронски надзор” критичара власти шире се као пошаст, као епидемија. Писао сам већ како су националсоцијалисти у Немачкој, после 1933, шпијунирање “децентрализовали”, по дубини, толико да су “блоклајтери” (Блоцклеитер; вођа блока) и “блоквартери” (Блоцкwарт; чувар блока) уходили свако појединачно сеоско имање и породичну задругу и сваку стамбену зграду и све њене становнике. Они су били “очи и уши” партије и режима, водили досијее за сваког станара појединчно, бележили ко кога посећује, ко се ким виђа или дружи, ко не поздравља са „Хеил Хитлер”, ко показује било какве знаке неслагања са режимом.
Откако су студенти почели да обелодањују своја искуства са софтверским ухођењем које се у овој земљи не могу радити без директног знања И сагласности броја један на изборној листи “АВ – Уједињена Србија”, појачање су претње које грађанима пристижу из Највишег Државног Руководства (НДР). Међу њима, и од бивше троструке премијерке, тренутно председнице Народне скупштине, познате по томе што је 25. новембра 2024. извршила државни удар, а можда већ од мог рођендана, бар према најави Поглавице, и в.д. председнице Републике и в.д. врховне команданткиње у рату и у миру. Она је запретила да ће НДР, кад Вучић буде премијер „да промени Устав, па да се он врати да буде (и) председник“.
У прошлој колумни (“На путу за варљиво лето 1933”, 10.8.2026), цитирао сам једног од најближих Фирерових сарадника Рудолфа Хеса који је говорио: „Држава је партија, а партија је Хитлер.“
Процес „глајхшалтовања“ (Глеицхсцхалтунг), тј. присилне „синхронизације“ државе и друштва је, данас у Србији, толико поодмакао, да из овог стања постоје само два излаза. С обзиром да је из последње фазе аутократије следећи корак неумитан улазак у диктатуру, наша једина шанса је да се 25. октобра, први пут после 14 година, макар на једном нивоу избора одбрани, призна и испоштује стварна изборна воља грађана. Јер, као што је гласила порука на једном од студентско-грађанских протеста: “Ризик промене је, ипак, бољи од извесности пропасти.”
Цвијетин Миливојевић
