Dok je stotine iscrpljenih vatrogasaca i volontera nedeljama padalo s nogu na temperaturama gde  požar guta sve pred sobom, dok su se gušili u dimu i spavali na sprženoj zemlji, predsednik države konačno se udostojio da obiđe Deliblatsku peščaru.

Ali ne kao sluga naroda koji dolazi da položi račune za nesposobnost sistema, već sa svitom, helikopterima, kamerama i mikrofonima spremnim za nastavak sopstvenog političkog cirkusa.

Stigao je tek kada je najgore prošlo, kada su vatru konačno obuzdali evropski helikopteri i ruski „Iljušin“, a to je pomoć koju je lično odbijao nedeljama, glumeći da smo regionalna sila kojoj niko ne treba. I dok su ti časni ljudi danima jeli ono što im je solidarni narod donosio na liniju fronta, predsednik im sada pred objektivima deli hranu uz pokroviteljsko:  „Jedite ljudi, snaga na usta ulazi.“

Vrhunac tog političkog lešinarenja i ponižavanja ljudi na terenu stao je u rečenicu kojom je prešao preko hiljada spaljenih hektara: „Izgoreo je samo jedan poljski WC.“

Prirodno dobro prvog reda, stanište stotina ugroženih vrsta i vekovna šuma svedeni su na izgorele daske poljskog toaleta.

Poruka je jasna i nemilosrdna: za ovu vlast Peščara je nebitna, a šteta zanemarljiva. Uostalom, predsednik cinično dodaje da će se „samo rastinje lako obnoviti“, pokazujući potpuno odsustvo svesti o tome da se ekosistem obnavlja decenijama, a ne u jednom izbornom mandatu.

Pored spasioca, odigrao je i ulogu cenzora. Novinari koji su postavljali pitanja o zakasneloj reakciji, odgovornosti i nedostajućoj opremi dobili su uobičajeni dnevnik uvreda i optužbi za „širenje panike“. Saradnici i ministri, na čelu sa Ivicom Dačićem, služili su kao statisti u ovoj režiji, potvrdno klimajući glavom na svaku njegovu reč.

Ali javnost ne sme da pristane na tu zamenu teza. Nisu ljudi širili paniku. Širila se vatra. A vlast je mesec dana gasi saopštenjima i jeftinim marketingom.

Mnogi od nas, priznajem i sama, do ovog požara nisu znali mnogo o njoj. Znali smo ime, možda da je zovu evropskom pustinjom, da negde tamo u Banatu postoji taj neobični predeo peska, šuma i stepe. A onda smo, dan po dan, učili šta gubimo.Učili smo kroz snimke vatre koja nosi sve pred sobom. Kroz priče ljudi iz Banata kojima Deliblatska peščara nije geografski pojam nego deo života. Kroz slike životinja koje instinktivno beže pred požarom.

Kroz ljude koji stoje pred vatrom i shvataju da postoje trenuci kada je čovek, uprkos svoj tehnici, zastrašujuće mali pred prirodom.

Požar je na pojedinim mestima tinjao još od kraja jula, a veliki požar buknuo je 5. avgusta. Poslednja pouzdana procena „Vojvodinašuma“, od 17. avgusta, govorila je o 3.960 opožarenih hektara, od čega više od 3.100 hektara šume, uz napomenu da se vatra potom dalje širila. Otvarane su kapije i čitavi delovi ograda lovišta da bi divljač mogla da pobegne.

Na ugroženom području nalazi se matični fond od oko 800 jelena, 250 divljih svinja i 300 srna.

I dok su goreli hektari zaštićene prirode, dogodilo se nešto što je jedino lepo u čitavoj ovoj nesreći.

Ljudi su se organizovali.

Bez naredbe, bez protokola i bez televizijskog prenosa.

Studenti, zborovi građana, udruženja, meštani, ljudi iz Pančeva, Beograda, Novog Sada, Obrenovca, Niša i ko zna koliko još mesta počeli su da skupljaju vodu, elektrolite, hranu, gaze, fiziološki rastvor, rukavice, maske, opremu i novac. Već 7. i 8. avgusta organizovane su akcije pomoći, a u Gaju su volonteri danima pakovali sve što treba i nosili vatrogascima i volonterima. Jedna od žena koja je koordinirala pomoć rekla je tada nešto što možda najbolje opisuje razmere solidarnosti: „Mislim da je uključena cela Srbija.“

I zaista je tako izgledalo.

Na fotografijama sa terena vatrogasci ne sede za lepo postavljenim stolom. Leže na betonu tamo gde su uspeli da uhvate nekoliko minuta odmora. Jedan, crn od dima i prašine, sedi kraj vatrogasnog vozila i jede lubenicu iz kore.

To su slike koje bi trebalo zapamtiti.

Ne zato što ima nešto lepo i romantično u tome da iscrpljen čovek leži na betonu. Nema ničeg romantičnog. Nego zato što pokazuju cenu koju neko plaća dok mi govorimo o hektarima.

Na snimku jednog iskusnog vatrogasca čuje se čovek iza kojeg su decenije ovog posla, a koji govori o iskustvu kakvo praktično nije imao u četrdeset godina karijere. Dovoljno je pogledati čoveka koji poznaje požare i  vatru i čuti koliko je ovaj strašan i gotovo nesavladiv. A onda se setimo da je 7. avgusta, dok se požar širio najvećom žestinom, ministar policije Ivica Dačić govorio: „Mi nikome nismo tražili pomoć i nije nam bila potrebna.  Snalazimo se sami!?“

Kasnije je i sam predsednik Srbije govorio da pomoć sa strane nije potrebna jer je Srbija velesila koja ima sve i kojoj ničija pomoć nije potrebna.

A pomoć je bila neophodna! Ogromne površine Srbije gutao je plamen sa kojima i mnogo organizovanije i veće države ne bi mogle da se izbore. Normalno je da se u katastrofama traži pomoć komšija i drugih zemalja i to svi čine. Države i bez zvaničnih zahteva, nude pomoć. Ali ne. On kalkuliše između pristupnih fondova EU na koje imamo pravo i Rusije.

Konačno je 20 avgusta, kada se požar razbuktavao najstrašnije i vraćao tamo gde je već bio ugašen, stigao ruski „Iljušin“ i počeo da gasi požar moćnom mašinom impresivnih mogućnosti.

Sam ruski avion je za dva dana izbacio 420 tona vode.

Srbija je potom aktivirala i Mehanizam civilne zaštite Evropske unije. Stigla su četiri „Black Hawk“ helikoptera iz Češke, Slovačke i Rumunije, vatrogasne ekipe i vozila iz više evropskih zemalja. Danas predsednik objašnjava da pomoć ranije nije tražena zato što je procenjeno da nije bila potrebna, a da je zatražena kada se situacija pogoršala.

Ali onda postoji sasvim legitimno pitanje: da li je procena bila dobra?

Jer kada požar traje nedeljama, kada su izgorele hiljade hektara, kada se otvaraju ograde da bi životinje mogle da beže, kada se vatra približava naseljima i kada na kraju ipak moraju da dođu i „Iljušin“ i četiri evropska helikoptera i strane vatrogasne ekipe, pitanje pravovremenosti traženja pomoći nije „širenje panike“ već osnovnih potreba i  pitanje neophodne odgovornosti.

A baš tada, kada se stanje konačno smiruje, predsednik dolazi među vatrogasce. Čekaju ga postrojeni ljudi u novim uniformama kojima je naređeno da se srede jer dolazi poseta sa najvišeg vrha, sa kamerama, mikrofonima. Dug sto, banatski astal. Flašice vode, sokovi, hrana uvijena u foliju.

„Jedite“, govori im. „Hajde ljudi poslužite se, snaga na usta ulazi“!

Na njegovom instagram profilu mogu se, naravno, pronaći i neka nasmejana lica. Nekoliko mladih ljudi koji se smeju, rukovanje, zahvalnost, pažljivo izabrani kadrovi.

Nema ničeg spornog u tome što se neko nasmejao predsedniku.

Sporno je kada nekoliko takvih kadrova treba da postane slika čitavog događaja.

Jer postoje i drugi kadrovi. Mnogo češći i mnogo tužniji i bolniji. Ljudi koji sede bez osmeha. Iscrpljeni vatrogasci. Čovek koji govori šta je doživeo. Ljudi koji su prethodnih dana spavali gde su stigli i jeli ono što su im volonteri spremili i doneli.

Predsednik im danas kaže: „Jedite.“

A oni su već danima jeli ono što su im donosili građani i što su mogli da progutaju u hodu i radu bez traženja i mogućnosti pauza za ručak.

I tu bi ova priča mogla da se završi kao još jedna politička groteska da se u međuvremenu nije dogodilo nešto mnogo ozbiljnije.

Počela je priča o „širenju panike“.

Ministar pravde upozorio je na lažne informacije i mogućnost sankcionisanja, a Posebno odeljenje Višeg javnog tužilaštva za visokotehnološki kriminal već je najavilo da će od policije tražiti identifikaciju i procesuiranje osoba za koje se sumnja da šire lažne vesti u vezi sa požarom, zbog mogućeg krivičnog dela izazivanje panike i nereda.

Naravno da izmišljanje činjenica i optuživanje ljudi bez dokaza nije prihvatljivo.

Ali država mora biti veoma oprezna kada u trenutku velike nesreće počne da govori o panici, strahu i krivičnom gonjenju ljudi koji javno pišu o onome što vide.

Jer nije svaki strah panika. Nekada je strah normalna reakcija na očiglednu opasnost.

I, još važnije, ovaj put strah nije paralisao ljude.

Pokrenuo ih je.

Ljudi su se uplašili i odneli vodu, hranu, sanitetski materijal, zaštitnu opremu…sve što je potrebno i vozili pomoć kilometrima do onih koje nikada nisu upoznali.

Studenti, zborovi, udruženja i obični građani nisu čekali da im neko objasni da li je situacija dovoljno ozbiljna da bi smeli da se zabrinu. Videli su vatru koja guta sve pred sobom. Videli su i osetili crne guste oblake dima od kojih nije moglo da se diše u Pančevu, Beogradu, mnogim drugim mestima.

Videli su nemoćne premorene ljude. I pomogli su.

Neki i više nego što su mogli. Upravo zato danas posebno neprijatno zvuči svako dociranje o „širenju straha“.
U Srbiji, zemlji toliko umornoj od podela, dogodilo nešto retko: jedna kolektivna nesreća, srećom bez ljudskih žrtava, spojila je ogroman broj ljudi u istoj potrebi da nekome pomognu.

Bez pitanja za koga glasa.Bez pitanja da li je student, zbor, meštanin, vojnik, profesionalni vatrogasac ili dobrovoljac.

Gorela je Peščara.

To je bilo dovoljno. A danas, kada predsednik kaže da će odlikovati vatrogasce i da zahvaljujući njima nema žrtava, u tome jeste jedna velika istina: ti ljudi zaslužuju svako priznanje. Ali zaslužuju još mnogo toga.

Kada se vatra potpuno ugasi, bez propagande i bez političkih obračuna utvrditi šta je moglo da bude urađeno ranije i bolje i ko treba da snosi posledice koje je trebalo sprečiti.

Predsednik je danas i sam rekao nadležnima da, kada sve prođe, pogledaju „šta je sve moglo bolje i brže da se uradi“.

I to je najvažnija rečenica koju je danas izgovorio. Jer ljudi koji postavljaju upravo to pitanje nisu neprijatelji države. To je pitanje koje država mora da postavi sama sebi.

I možda nam na kraju ove nesreće neće ostati samo crni hektari, izgorela stabla i strašne slike.

Možda će ostati i nešto dobro.

Sećanje na Srbiju koja nije čekala dozvolu da bude humana.

Na ljude koji su nosili vodu i hranu nepoznatim ljudima koji su spasioci.

Na vatrogasce koji su legli na beton jer više nisu mogli da stoje.

Na čoveka koji je sedeo kraj vatrogasnog kamiona, umoran i čađav, i jeo lubenicu.

Nisu ti ljudi širili paniku.

Širila se vatra.

A ljudi su širili pomoć.

dr Slavica Plavšić