Gledam monaha kako plače.

Ništa lepše video nisam.

Boga u suzi.

Najradosnije oči.

Sviće u njima.

I razdani se.

Razleteli se kosovi da sakupe suza i napoje ptiće.

Sa ikone lice moje čobanice.

Polegala jagnjad po monaškoj rizi.

Rasplela kike po čitavom Kosovu.

Monah plače.

Procvetalo sve što bi da mi otmu.

Ne mogu da iščupaju cvet, zaludu vuku.

Koren je u monaškoj suzi, raspet do Hrista.

I ništa ne videh lepše do brata u poslušanju.

Gde se suzom podvižava.

I gde moja čobanica plete manastire u kike.

I gde u Velikoj Hoči nađoh za Simonidu oči.
Isplela ih starica što još čeka sina.

Koliko je puta splela i rasparala jade…

Najplavlje oči da dogleda umesto mati.

Ako se kad sin vrati, il glas o njemu, il cvet nikne na pragu.

Zaludu ga čupaju, s Gospodom se nadvlače…

A, monah plače.

I peva.

Tuku da ubiju Boga, a iz rana cveta.

Vešaju ga o kike moje čobanice, pevaj mila mati Gračanice.

Pevaj moj božure, meni se nikud ne žuri, sve je moje ovde ucvetalo.

Drimu znam svaku kap po imenu, i svaki kamen manastirski što je s đedom rasto.

Svaku je planinu Srbin šaku po šaku podigao, kumovao, krštavao vekove, iz grudi kidao mladice da zasadi šume krstače…
Ko sam ako ne monah što plače?!

Ko sam bez moje čobanice freskolike?
Gde još to imam nebo što se drži za kike.

Čime da mi prete da im dam Prizren?!
Čime se preti narodu kojem spale crkve al ne gore ikone?!

Da imam šta lepše da vidim od suze monaške gledao bih, no…

Ja videh Boga, i šta ćeš mi dati više od toga da se odreknem svetinje?

Te suze detinje pune Gospoda.

Nemaš ti klinova za sve moje rane…

I na kocu, u izdaha, večan u suzi brata monaha.

Mihailo Medenica