Aleksandar Solženjicin je možda najbolje uspeo da definiše način kako funkcioniše neki režim poput Vučićevog i šta je tajna njegovog opstanka. U tekstu “Ne živeti u laži” objavljenom neposredno pre nego što će ga sovjetske vlasti proterati i oduzeti mu državljanstvo, konstatovao je da običan čovek ne može sam da sruši diktaturu, jer ne poseduje vojsku i policiju, nema novine, ni vlast, ali, ipak, može mnogo toga da učini. A to je, smatra Solženjicin, da odbije da učestvuje u laži, da ne napiše ono što zna da nije istina, da ne potpiše ono u šta ne veruje, da ne uzvikuje parolu sa kojom se ne slaže, da ne aplaudira govoru i govorniku kojeg prezire… Jer, kako to objašnjava Solženjicin, autokratija ne počiva samo na policiji, zatvorima i propagandi, već opstaje zahvaljujući milionima malih ustupaka ljudi koji kažu “znam da nije istina, ali šta ja mogu”.
Solženjicin zato nije tražio od svakoga da postane heroj, već je ukazivao na najmanji oblik otpora dostupan praktično svima. A to je, ne dozvoli da laž govori našim ustima i potpisuje se našim imenom.
Ako već jedan čovek možda ne može da sruši ceo sistem, ono što sigurno može to je da mu uskrati sopstveni glas. Svi oni koji smatraju da nemaju dovoljno snage da pobede laž, uvek mogu da odbiju da ona prolazi i postane deo njih.
Postavlja se, međutim, pitanje kako to objasniti onim brojnim ljudima koji se okupljaju po šatrama koje organizuje SNS, gde uz pečenje i piće masnim rukama do besvesti aplaudiraju raznim pijanim baljezgarijama koje im saopštava osoba koja glumi predsednika Srbije. Zar je obraz toliko postao u našem narodu jeftin da izbegli iz Oluje pod tim istim šatrama ljube ruke jednoj Ani Brnabić ili su spremni za obećanje od 50 evra da se ponižavaju koliko god to od njih vladajuća klika očekuje. Uzvikuju “Aco Srbine” čoveku koji je kao niko pre ponizio i izdao sve što je srpsko. Koji je to stepen ispiranja moždanih vijuga kad sve to gledamo u direktnim prenosima i ne reagujemo osim povremenog opšteg zgražanja.
Ono što je dodatno strašno, nisu ljudi koji se po šatrama okupljaju bez dovoljno svesti o onome šta čine i zašto to rade, najveći problem su ljudi koji imaju svest i znanje, ali se isto ponašaju ko oni okupljeni pod šatrama od Akademije, preko Crkve i raznih NVO, do Univerziteta… Razlika je samo u tome što ovi tzv. svesni koriste posebne rukavice kako se ne bi videli tragovi masnog pečenja dok dodiruju i aplaudiraju istim ljudima.
Vučić je uspeo da od Srbije napravi Ćacilend, a od Informera stvori način komunikacije sa narodom koji ne želi da progleda i vidi kakva je propast na sceni i da nam uskoro, ako ovako nastavimo, neće više biti spasa. Jer, za njih lepota i kvalitet predstavljaju najveći uvredu. Svaki talenat doživljaju kao provokaciju, a iskazani karakter kao pokušaj likvidacije i uklanjanja svega negativnog što su stvorili. Ružni, prljavi, zli, nekarakterni i nesposobni su uspostavili svoj sistem vrednosti zarobivši Srbiju i sve nas. Vreme je da prestanemo da budemo njihovi taoci.
U jednom od brojnih Vučićevih istupa pod jakim dejstvom alkohola i lekova primetio je da mu se dopada pesma “nisam te se nagledao”. Možda se on mučenik nije nagledao, ali mi njega svakako jesmo. I to za dva života. Promene su neizbežne. Ko to nije u stanju da vidi nek se bar skloni da ne smeta. Učimo od Solženjicina. Bar nešto. Zanemarimo Zelenskog. On je izdajnik ko i Vučić. Ako ništa drugo nismo u stanju da uradimo uvek možemo bar da kažemo –
Studenti pobeđuju!
Srđan Škoro
