Pregledajući sopstvenu arhivu, pronađem ovih dana jednu svoju neobjavljenu besedu posvećenu dr Radovanu Karadžiću, koju sam – kao jedan od osnivača Dveri – održao u okviru „Radovanove večeri” 12. juna 2009. godine u Torontu. Dva su razloga koja me inspirišu da je sada prvi put javno objavljujem.

Prvi je taj što se o Radovanu Karadžiću, jednom od očeva osnivača Republike Srpske, toliko sramno malo govori i brine dok trune u britanskom zatvoru. Mi, savremeni Srbi, izdali smo i predali našim neprijateljima svoje najbolje ljude kao što je upravo prvi predsednik Republike Srpske dr Radovan Karadžić. To je sramota naše generacije. Uprkos tome njegovo ime ostaće da svetli budućim generacijama i nalaziće se na prvim stranicama naših istorijskih udžbenika onda kada Srbi ponovo budu slobodan i hrabar narod. Ne samo Srbi već i svi Evropljani učiće ko je bio prvi moderni evropski hrišćanski političar i kako se pravi nacionalna država u vreme globalističkog zla.

Drugi razlog je što – sa najvećim zadovoljstvom – mogu da potpišem svaku reč koju sam izgovorio pre 18 godina, i da konstatujem da je ova beseda izdržala test vremena i dočekala svoje punoletstvo tako da u nastavku mogu da je prenesem bez ikakvih izmena.

Mnogo je razloga zbog kojih se govori protiv Radovana Karadžića. Ovaj istaknuti savremeni srpski književnik, neobični pesnik i romanopisac čije je vrhunsko književno delo neopravdano ostalo u senci njegove velike političke harizme, postao je „opasan čovek” koji „u vreme upisuje opasan znak”, a taj znak zapravo je ono protiv čega se govori i zbog čega Radovan Karadžić toliko smeta. On je „naš svedok”, kako je to lucidno autopoetički nagovestio još u svojoj davnoj i čudesnoj pesmi „Mirnodopski izveštaj”, koji u naše ime brani naše duhovne i nacionalne vrednosti, ali i čitavo evropsko nasleđe. NJegovo političko delo predstavlja isuviše opasan primer za druge, ne samo u srpskim razmerama.

Značaj Republike Srpske

Najpre, Radovan Karadžić, kao prvi predsednik Republike Srpske, neizbrisiv je iz istorije srpskog naroda. To i jeste glavni problem onih koji bi da u Hagu prekrajaju srpsku istoriju i pišu je ispočetka, menjajući biografiju srpskog naroda prema svojim potrebama i interesima. I srebrenička medijska tvorevina napravljena je samo da bi se omogućilo lakše bombardovanje RS, proterivanje Srba iz Republike Srpske Krajine i neutralizovanje vojnog i političkog vođstva Srba u RS, na čelu sa dr Radovanom Karadžićem. Na srebreničkom mitu trebalo je izgraditi pravno-političku presudu o genocidnosti RS i tako izvesti njeno ukidanje i utapanje u nametnutu BiH. Međutim, Republika Srpska sada je već istorijska činjenica koju brane međunarodni ugovori i beskrajna ljubav srpskog naroda.

Kada se zagledamo unazad 20 godina videćemo ogroman niz istorijskih poraza srpskog naroda i jednu jedinu istorijsku pobedu – Republiku Srpsku. Ona je živi dokaz da je srpski narod nepobeđen, istorijski živ i sposoban da se izbori za svoje trajanje i svoju državu.

Republika Srpska je i avangarda nove nacionalne ideje u Evropi, prva tačka hrišćanskog otpora iznova nadirućem islamskom osvajaču i veliki branič autentične hrišćanske Evrope, ka kojoj će se morati vratiti svi evropski narodi ako budu želeli sopstveni spas.

Mnogima je trn u oku i primer kako je Republika Srpska bila zasnovana kao država, na kojim temeljima i vrednostima. NJen povratak saglasju između Crkve i Države, uvođenje veronauke u škole, davanje nacionalnog karaktera Univerzitetu, Vojsci, medijima i državi u celini – itekako su problem za sve one koji bi da srpski narod odvoje od ostvarivanja sopstvenog nacionalnog identiteta i interesa.

Takva Republika Srpska neodvojiva je od takvog osnivača i prvog predsednika. Sve njegove lične i političke mane i pogrešni potezi, ako ih je bilo, gube se pred snagom ove istorijske činjenice i primera koji nadahnjuju i štite, ili, kako bi pesnik rekao – „raduju i plaše”.

Značaj Radovana Karadžića

Ne znam koliko je uopšte primećena suštinski bitna stvar u vezi sa ličnošću i delom dr Radovana Karadžića, a to je da se radi o jedinstvenoj političkoj pojavi u novijoj evropskoj istoriji – autentičnog hrišćanskog političara. U vremenu kada u Evropi više nema velikih političara i vizionara, kada nas vode politički klovnovi i klonovi, kepeci i manekeni, pojava ovog pesnika-državnika zaista je nešto neobično i dragoceno. Možda upravo to dodatno plaši, smeta, štrči, opasno može da deluje na druge svojim primerom?

Jer biti Hristov danas, biti na strani ovog najvećeg istorijskog znaka protiv koga se stalno govori, znači biti na putu svim antihristovim silama od ovoga sveta, znači i stradati, znači i umreti možda za Hrista, ali i večno živeti na oba sveta.

Ali, najveći problem je definitivno Radovanov primer za Srbiju, opasnost da se tako nešto ponovi u Srbiji, da i tamo postane moguć takav političar i takva država. To je ubedljivo najvažniji razlog zašto smeta Radovan Karadžić i zbog čega treba da bude ukaljano i ugašeno svako istorijsko sećanje na njega.

Srpski sabor Dveri nastoji upravo suprotno: da podseća na ovaj istorijski primer i radi na tome da se u Srbiji pojavi novi Radovan, dokaz da je moguće i u 21. veku imati srpskog hrišćanskog lekara, književnika, učitelja, političara, državnika, kao i da Srbija može biti nacionalna država. Uzaludno je uhapsiti Radovana i držati ga na robiji, isto onako kao što je bilo uzaludno spaliti mošti Svetoga Save, jer se ne da utamničiti slobodarski hrišćanski duh srpskog naroda iz koga je sve i poteklo.

Zato je epska priča o Radovanu Karadžiću kao modernom hajduku i ustaniku toliko poznata novim generacijama i one neodoljivo hrle za ovim nacionalnim arhetipom, sledujući njegovoj viziji i političkom primeru. I što ga više gone, sude, tamniče, to mu više dodaju svetlosti na ovu istorijsku fresku.

Post scriptum, Čačak 2026: Za mene lično prvi, doživotni i najveći srpski predsedniče, dr Radovane Karadžiću, želim ti dobrog zdravlja i da do kraja svog života ugledaš svetlost dana i slobode iz britanskog kazamata u kome se trenutno nalaziš, nastavljajući uspešno svoju duhovnu i nacionalnu misiju savremenog srpskog prosvetitelja i državnika. O tebi će Srbi i drugi Evropljani tek pisati, dok dođu sebi.

Boško Obradović