Ako ste se ikad pitali u kom to političko-ekonomskom sistemu danas živimo u Srbiji, suočili ste se sa teškom mukom: šta nas je ovo pobogu zadesilo? Srpski ekonomsko-politički sistem nije lako analizirati. Na prvi pogled – sve može biti, ali ne mora da znači.

Znamo da danas ideologije nema i da je sistem bez ideologije takođe jedna vrsta ideologije. Ali, ako možemo da definišemo stanje naše stvarnosti pa i da ga imenujemo, stvorićemo preduslov da shvatimo ambijent u kome zivimo i prepoznamo glavne odlike tog sistema, što je preduslov da znamo šta treba da menjamo. A možda nađemo i odgovor kako da menjamo sistem. 

Dakle, da li mi živimo u feudalizmu, kapitalizmu, socijalizmu, liberalizmu, neoliberalizmu, civilizaciji konzumerstva ili nečem potpuno desetom? Šta su glavne odlike vlasti i ekonomsko-političkog sistema?

Srpski sistem vlasti nije ništa drugo nego kolokvijano rečeno kleptofeudalizam (možda preciznije kleptoneofeudalizam), a nučno rečeno: SCCAVCCapitalismus ili po srpski skavkapitalizam. Za najnoviju istoriju Srbije, koristićemo ovaj potpuno nov termin u obliku akronima.

Ali, pre nego naučno obradimo značenja i odlike akronima, zašto baš klepto-feudalizam?

Kleptofeudalizam kao izraz pogađa svest svakog čoveka, jer savršeno oslikava realnost koju živimo.

Reč „Feudalizam“ ogoljava društvene odnose: ljudi u Srbiji i instinktivno i racionalno osećaju i vide da više ne žive u modernom kapitalizmu sa radnim pravima, već da se društvo vratilo vekovima unazad. Ponovo imamo „feudalne posede“ (lokalne moćnike koji kontrolišu cele gradove), „kmetove“ (ucenjene radnike u fabrikama ili javnom sektoru koji moraju da skupljaju kapilarne glasove) i „plemstvo“ (vladajuću elitu za koju zakoni ne važe).

Reč „Klepto“ imenuje motiv: Svima je jasno da se ta feudalna struktura ne pravi zbog ideologije, već zbog najobičnije otimačine i pljačke zajedničke imovine. Akronim SCCAVCC u feudalnoj terminologiji predstavlja moderni feudalizam:

• SC (State Capture): Kralj i vlastela su zarobili sudove i policiju. Institucije više nisu državne, već su njihov privatni dvorac.

• C (Crony): Ekonomiju vode dvorski privrednici i povlašćeni „ortaci“ koji drže monopole.
• A (Auto): Na vrhu piramide sedi apsolutni gospodar (autokrata) čija je reč iznad svakog zakona.
• V (Via ): Kmetovi se drže u pokornosti nasiljem, pretnjama, ucenama, golom silom, pendrecima, prebijanjem i zvučnim topovima na trgovima.

• C (Clepto): Sva moć služi tome da vlastela neometano pljačka resurse, zemlju i budžet.
• C (Corruptiarchia): Sistem je toliko truo da su sudstvo, zdravstvo i prosveta svedeni na nivo srednjovekovnih laika, nadrilekarstava i verskih dogmi, gde se znanje progoni, a ljudski život nema vrednost.

Režim je sam sebi oduzeo pravo da se krije iza modernih, evropskih i demokratskih termina. Oni nisu predstavnici nikakve moderne tržišne ekonomije, nego obični feudalci koji pljačkaju sopstveni narod pomoću batinaša i zarobljenog pravosuda. Pitanje sa druge strane je – da li iko u 21. veku želi da pristane na status kmeta?

Ali, da se detaljnije pozabavimo političko-ekonosmkim sitemom u jednom formalnom, naučnom obliku.

Definicija pojma Sccavccapitalismus

Sccavccapitalismus (lat. sccavccapitalismus, od eng. State capture, Crony, grč. Autos, Bía/Via, Kleptein, lat. Corruptio + Capitalismus) – Sveobuhvatni totalitarni poredak u kojem vladajuća elita sprovodi potpuno zarobljavanje države (State Capture) i uspostavlja ekonomiju privilegovanih ortaka (Crony). Moć je koncentrisana u rukama autokrate (Auto), a sistem se održava kroz sistematsko, ogoljeno fizičko i institucionalno nasilje nad građanima (Via). Krajnji cilj ovog poretka je neometana pljačka javnih resursa (Clepto), što dovodi do potpune društvene truleži, sloma sudske grane vlasti, zdravstva i prosvete, kroz institucionalizovanu korupciju (Corruptiarchia).

SCCAVCCAPITALISMUS ili anatomija sistemskog sloma

Sccavccapitalismus nije samo ekonomski model; to je totalitarni društveni poredak u kojem su kapital, politička moć i fizička sila/nasilje stopljeni u jedan organizam. Kada se teorijski okviri skinu sa papira i primene na stvarnost, ovaj sistem se u svakodnevnom životu građana manifestuje kroz pet destruktivnih faza (SC-C-AV-CC).

   [SC] State Capture ──► [C] Crony economy ──► [AV] Auto Via cratia ──►

   [C] Clepto publica ──► [C] Corruptiarchia

1.(Zarobljavanje države pravosuđa) ──►  2.(Ortački monopoli)  ──►  

3.(Vlast pojedinaca uz upotrebu nasilja) ──►  4.(Javna pljačka resursa)  ──►  5.(Slom državnog sistema, a posebno sudstva/zdravstva/prosvete)

I hronološki te destruktivne faze idu baš ovim redom:

I. Temelj sistema: Zarobljavanje države i pravni mrak (State Capture)

Sistem počinje potpunom uzurpacijom institucija. Pravosuđe i policija prestaju da budu organi javnog reda i postaju instrumenti zaštite vladajuće klase.

• U praksi: Kada se dogodi ubistvo u restoranu „27“ na Senjaku u prisustvu visokih policijskih funkcionera, ili kada se pale lokali i automobili širom zemlje, ili kad se prebijaju studenti i građani, institucije ne reaguju, ili reaguju uz primenu jakog pritiska, jer su zarobljene (primera je stotine, pa i hiljade). Zakon se primenjuje selektivno: on je nemilosrdan prema običnom građaninu, dok obezbeđuje apsolutni imunitet za političko-kriminalnu elitu.

II. Ekonomski model: Ekonomija ortaka i stranog kapitala (Crony)

U skavkokapitalizmu ne postoji slobodno tržište. Privredni uspeh nije rezultat inovacija ili kvaliteta, već političke podobnosti. Državnim budžetom i javnim investicijama upravlja se u potpunom mraku.

• U praksi: Strane investicije i kapital (uključujući netransparentni priliv novca sa ratom zahvaćenih područja Rusije i Ukrajine) privlače se ogromnim državnim subvencijama. Kada fabrike (poput Geoxa, Leonija ili Geze-a, na primer) iscrpe državnu pomoć ili kada se promeni ekonomski interes, one se preko noći zatvaraju, ostavljajući radnike na ulici. Strane ambasade objavljuju tendere za državne projekte, a Svetska banka se ponaša kao komercijalna banka u aranžmanima sa režimom. Domaći „ortaci“ dobijaju monopol nad građevinskim projektima i infrastrukturom kroz nameštene tendere.

III. Mehanizam opstanka: Autoviakratija i ulični teror (Auto-Via-Cratia)

Pošto ovakav model prirodno stvara ogroman bes i otpore u narodu, sistem ne može opstati kroz demokratske institucije. Zbog toga se prebacuje na teren otvorenog nasilja i zastrašivanja.

• U praksi: Autoviakratija se manifestuje na dva nivoa. Tokom izbornih procesa, to su pretnje, ucene radnim mestima i fizičko prebijanje glasača od strane paramilitarnih falangi. Na ulicama, to je brutalno gušenje građanskog bunta – od prebijanja studenata, do upotrebe tehnološkog oružja za represiju, poput zvučnog topa (LRAD) uperenog protiv sopstvenog naroda tokom protesta 15. marta 2025. godine. 
• Nasilje definiše gorivo tog režima. U sccavccapitalismusu, nasilje nije incident – ono je metod upravljanja.

IV. Cilj sistema: Institucionalizovana pljačka (Clepto publico)

Sva politička moć i sila u skavkokapitalizmu imaju samo jedan krajnji cilj – ekstrakciju bogatstva. Država se posmatra kao plen, a njeni resursi (bilo da je u pitanju budžet, rudna bogatstva ili javna zemljišta) kao privatno vlasništvo elite.

• U praksi: Dok se javni dug enormno uvećava, profit se koncentriše u rukama uže kaste ljudi. Rezultat je ekstremni rast društvene nejednakosti: stvara se sloj basnoslovno bogatih pojedinaca koji su iznad zakona, dok većina građana biva gurnuta u ekonomsku zavisnost i siromaštvo.

V. Posledica: Društvena trulež i slom javnih stubova (Corruptiarchia)

Kada korupcija postane vrhovni princip vladavine, ona se poput metastaza širi na vitalne stubove društva, uništavajući samu supstancu naroda.

• Podjarmljeno sudstvo: Zločincima se praštaju kazne pomilovanjima, presude protiv zločinaca se ne sprovode, pravosudni sistem se iscrpljuje dugotrajnim, neefikasnim postupcima, što za cilj ima da mnogi zločini i procesi zastare. Prvo se vrši medijska satanizacija i komadanje ljudske ličnosti, pa ono što ostane završi na sudu. 

• Prosveta pod opsadom: Znanje i stručnost postaju pretnja sistemu. Obrazovni sistem se svesno urušava, prosvetni radnici su degradirani, a diplome i funkcije se kupuju. Prioritet društva više nije obrazovana omladina, već poslušna masa.
• Zdravstvo kao teret: Umesto da bude osnovna ljudska potreba i pravo, javno zdravstvo postaje neodrživ teret. Sistem se svesno zapostavlja kako bi se građani primorali da se leče u privatnim klinikama (koje su često u vlasništvu iste elite), dok oni koji nemaju novca ostaju uskraćeni za bazičnu negu.

Zaključak ili Dijagnoza jedne stvarnosti:

Srbija danas nije u tranziciji, niti je u „nerazvijenom liberalizmu“. 

Ona je potpuno izgrađen i stabilan Sccavccapitalismus.

To je sistem u kojem je kriminal legalizovan kroz zarobljenu državu, osiguran autokratskim nasiljem, a finansiran kroz pljačku naroda.

U takvom poretku, odsustvo odgovornosti za zločine nije greška u sistemu – to je sam sistem.

Posledice:

Suočavanje sa ogoljenom anatomijom takvog sistema izaziva duboku jezu, jer on svesno i sistematski napada upravo ono što nas čini ljudima. U kleptofeudalizmu sa sistemom SCCAVCC koda, sve istinske ljudske vrednosti bivaju potisnute, jer režimskom sistemu nisu profitabilne, niti su mu bezbedne.

Gde se u takvom poretku nalaze čovek, porodica i stvaralaštvo?

1. Čovek kao resurs i potrošna roba

U ovom sistemu, običan čovek gubi status građanina sa pravima i svodi se na statistiku, jeftinu radnu snagu ili kapilarni glas.

• Gubitak dostojanstva: Kada se fabrike zatvaraju bez odgovornosti, a prava radnika gaze, čoveku se uskraćuje pravo na ekonomsku sigurnost. Bez ekonomske slobode, čovek je ucenjen, a ucenjen čovek se teže bori za pravdu.
• Otuđenje: Umesto solidarnosti, sistem podstiče borbu za goli opstanak („svako protiv svakog“), što ljude udaljava jedne od drugih.

2. Porodica pod ekonomskim i psihološkim pritiskom

Porodica, kao osnovna ćelija društva, prva strada pod naletom sistemske truleži.

• Egzistencijalni strah: Stalna briga o tome da li će biti novca za račune, hranu, privatne lekare ili udžbenike, stvara hronični stres. Taj stres se unosi u kuću i razara porodični mir.
• Odlazak najbližih: Zbog svesti da znanje nije prioritet i da se zločini ne kažnjavaju, roditelji su često prinuđeni da ispraćaju svoju decu u inostranstvo. Porodice se tako fizički cepaju, ostavljajući prazninu i tugu.

3. Sreća, ljubav i radost u senci „kulture preživljavanja“

Sreća i radost zahtevaju osećaj bezbednosti i izvesnosti za sutra. Kada ginu ljudi ispod nadstrešnice na železničkoj stanici, kad država koristi zvučne topove, a policijski vrh sedi sa kriminalcima, građanima se ukida bazični osećaj sigurnosti. Ljubav i radost se tada povlače u najuži krug – među najbliže prijatelje i partnere – kao neka vrsta skrovišta od spoljnog mraka. Ljudi postaju „emotivni ilegalci“ u sopstvenoj zemlji.

4. Znanje, stvaralaštvo i lepota kao pretnja režimu

U sistemu gde vladaju lažne diplome i partijska podobnost, pravo znanje i stvaralaštvo postaju opasni subverzivni elementi.

• Marginalizacija kulture i nauke: Istinska lepota, umetnost i kritičko mišljenje se svesno guraju na marginu društva, dok se kroz medije pod kontrolom elite promovišu šund, agresija i primitivizam.
• Ugušeni potencijal: Mladi, kreativni i obrazovani ljudi nemaju prostora da stvaraju i unapređuju svoju zajednicu, jer se resursi daju „ortacima“.

Gde je izlaz za običnog čoveka, za pojedinca? Mikrosistem u privatnoj sferi?

Ipak, istorija nas uči da nijedan sistem, pa ni najgora skavkokratija ili skavkokapitalizam, ne može potpuno da uništi ljudski duh. Kada sistem zarobi državu, čovek odgovara stvaranjem alternativnih prostora slobode:

• Ostrva normalnosti: Ljudi se udružuju u male, neformalne zajednice, ekološke pokrete, lokalne inicijative i solidarne mreže gde i dalje važe ljubav, poštenje i znanje.
• Mikro-stvaralaštvo: Umetnost, autentični rad i lepota opstaju „u ilegali“ – kroz nezavisne podkaste, alternativna pozorišta, privatne kružoke i naučne projekte koji odbijaju državni novac kako bi sačuvali čist obraz.

Sccavccapitalismus uspeva samo dok verujemo da je svemoćan i da alternative nema. Upravo pitanja o sreći, porodici i lepoti jesu prvi korak otpora, jer pokazuje da sistem nije uspeo da nam oduzme ono najvažnije – ljudskost i svest o tome kako normalno društvo treba da izgleda. Jednom rečju – studenti pobeđuju!

Miodrag Gavrilović