Samo u Vučićevoj Srbiji je moguće da ubijeni bude u bekstvu. Samo u Vučićevoj Srbiji hapse konobara što nije zvao policiju posle ubistva u kafani punoj policajaca. Samo u Vučićevoj Srbiji strepiš kad odeš u restoran da li ćeš uspeti da stigneš do deserta. Samo u Vučićevoj Srbiji pod dirigentskom palicom načelnika policije se uklanjaju tragovi. Samo u Vučićevoj Srbiji sutradan posle ubistva u istom restoranu ručavaju sadašnji i bivši premijer kao da se ništa nije desilo. Samo u Vučićevoj Srbiji je moguće da ministar policije posle likvidacije u restoranu na Senjaku i svih koji su učestvovali u tome, ne podnese ostavku. Samo u Vučićevoj Srbiji na Spasovdan imaš pucnjave, ranjavanja, bacanje eksplozivnih naprava, paljevine… Samo u Vučićevoj Srbiji pronalaze ljude zabetonirane u buradima.
Mnogo toga je “samo” u Vučićevoj Srbiji, gde on, glumeći nekakvog predsednika priča o sprezi policije i kriminalaca kao o nečemu što se više ne može tolerisati, a i deca u osnovnoj školi već znaju ko je postavio taj standard da policija pomaže kriminalcima u obavljanju svakodnevnih delatnosti. Uostalom, Ćacilend je najbolji i najsvežiji primer. Zato ljudi s pravom govore da kad bi se ukinula policija, stopa kriminala u Srbiji bi se prepolovila. Kako smo stigli do toga? Tako što niko ne odgovara. Posebno glavni arhitekta ludila u kojem živimo. Sve se svodi na različita zataškavanja bilo da su u pitanju droga, oružje, ubistva, izdaja, pretnje, ucene, svakodnevna pljačka i otimačina, bahaćenje, a cilj je da narod ne vidi koliko je zla i štete Vučić učinio narodu i državi. Njegovi ispadi su toliko postali učestali da se precizno vidi kad terapija koju koristi ne daje rezultate. Stanje se pogoršava iz časa u čas. Tako Vučić priča da osim što smo ekonomski tigar sad moramo posedovati i tigrovo oko, ma šta to značilo. Njegove sve opskurnije izjave prevazilaze sadržaj nekadašnjeg Trećeg oka i to u najluđoj fazi.
Prosto je neverovatno da iko još bilo šta veruje Vučiću i njegovoj kriminalnoj bandi koju je okupio i koja je toliko ogrezla u parama i moći da su počeli međusobno da se rešetaju. Što uopšte nije loše da nisu ugroženi nedužni građani i država. Svi smo postali taoci čoveka pomračenog uma koji neće štedeti opljačkana sredstva da po cenu bilo čijeg života ostane dan duže na vlasti kako bi mogao do mile volje da se manijakalno iživljava nad svima.
Pitanje svih pitanja je koliko smo kao narod spremni sve ovo da trpimo. To se ne dešava negde na udaljenom Grenladu, već u našoj zemlji, u našem gradu, pred našim očima. Hoćemo li kao narod nešto preduzimati ili ćemo čekati da nas unište toliko da se nikada više ne oporavimo.
Studenti i sav pobunjeni narod koji ih podržava su svesni toga, ali vlast i najveći deo tzv. stranačke opozicije ne želi da bude. Njih samo interesi lični i partijski zanimaju i to je sada jasnije nego ikada. Posle stravičnih događaja u restoranu na Senjaku i oko njega, nije tajna šta će tek uslediti. Ogrezli u kriminalu, uplašeni za svoj dalji opstanak na slobodi, zaljubljeni do imbecilnosti u svog sumanutog vođu, neće stati sa različitim oblicima represalija uključujući i najteže vrste zločina.
Ne smemo stati ni mi u odbrani svojih prava na život dostojan čoveka. Studenti pobeđuju, to zna čak i Vučić. Ali da bi se to zaista dogodilo uzmimo se u pamet što pre i učinimo da otpor kriminalu i ludilu koje diktiraju Vučić i njegova kriminalna banda, bude što jači i konkretniji. Bez toga nema nam spasa.
Srđan Škoro
