Dok predsednik obilazi sela Srbije i između dva politička performansa drži konferencije o kriminalu, hapšenjima i obračunima sa “bahatim funkcionerima”, država deluje kao sistem koji više ne upravlja krizom nego proizvodi novu svakog dana. Najavljuju se smene u policiji, čistke, istrage, portali za prijavljivanje korupcije — kao da vlast govori o nekoj tuđoj državi, a ne o aparatu koji sama kontroliše više od decenije.
U međuvremenu gore splavovi, lokali, grad bruji od glasina, straha i teorija, a ministar policije gotovo da ne postoji u javnosti. U ozbiljnim državama, u trenucima bezbednosne nestabilnosti, prvi se obraća ministar unutrašnjih poslova. Ovde se sve svodi na jednog čoveka koji komentariše istrage, presuđuje, optužuje, najavljuje hapšenja i određuje politički ritam institucijama koje bi morale biti nezavisne. Tako država prestaje da liči na sistem, a počinje da liči na televizijski studio sa jednim stalnim voditeljem.
Ali najveći problem više nije ni vlast. Problem je deo društva koji je izgubio sposobnost razlikovanja ozbiljne politike od spektakla. U atmosferi konstantne propagande ljudi više ne reaguju na institucionalni raspad, nego na senzaciju dana. Danas je to požar, sutra neka nova drama, prekosutra novi “državni neprijatelj”. Važno je samo održavati buku.
Ipak, nije tačno da su se svi privikli. Mnogi se više ne plaše — mnogi se smeju. Ne iz neozbiljnosti, nego iz neverice pred količinom apsurda. Jer kada stvarnost postane toliko groteskna, ironija ostaje poslednji oblik zdravog razuma. Ljudi vide kontradikcije. Vide da oni koji govore o kriminalu godinama upravljaju sistemom u kome kriminal cveta. Vide da se odgovornost uvek prebacuje na druge — na opoziciju, medije, studente, “strane faktore”, bilo koga osim na one koji imaju svu moć.
A studenti? Oni su danas možda poslednji ozbiljan glas društva. Jedini koji još imaju dovoljno hrabrosti da postavljaju pitanja bez političkog interesa i bez koristi. Zato ih i napadaju. Jer autoritarni sistemi se najmanje plaše opozicionih partija, a najviše generacije koja još nije naučila da ćuti.
Zato nije slučajno što se studenti predstavljaju kao problem. U zemlji u kojoj je poslušnost postala poželjna osobina, svaki oblik slobodnog mišljenja doživljava se kao pretnja.
Možda je upravo u tome ključna slika Srbije danas: vlast koja proizvodi haos da bi glumila spas, deo naroda koji više ne zna kome da veruje, i studenti koji, uprkos svemu, još veruju da društvo može biti bolje od ove beskrajne predstave apsurda.
Dr Svetlana Cvijanović
