Ponedeljak 22. oktobar Meksiko siti 1968. godine. Polufinale olimpijskog turnira u košarci. Igraju SSSR – Jugoslavija. Dan kada sam gledao tu utakmicu je jedan od lepših u mom životu. Rusi apsolutni favoriti i sve osim njihove ubedljive pobede predstavljalo bi senzaciju. Međutim, uz veliku pomoć 22.000 ljudi na tribinama „plavi” igraju kao u transu i celo prvo poluvreme vode protiv favorizovanog rivala. Ipak, nepuna tri minuta pre kraja SSSR preokreće rezultat i vodi 55:51. Blizu su pobede.
Naši se ne predaju i koševima mlađanih Ćosića i Skansija ponovo dolaze u vođstvo 61:58, ali Polivoda smanjuje na 61:60. Osam sekundi pre kraja Aleksandar Gomeljski naređuje da njegovi igrači prave faul i pokušaju da ipak stignu makar do izjednačenja. Poraz bi za rivala bio ravan katastrofi pošto SSSR još od Rezolucije Informbiroa 1948. ima neraščišćene račune sa malenom i „drskom” Jugoslavijom.
Više od pola Jugoslavije u tom trenutku nema ni televizore, ali su se u ranim jutarnjim satima svi našli ispred TV ekrana. Cela nacija u tim trenucima „dršće” i gleda u Vladimira Cvetkovića. Vernici se krste, ateisti uzdaju u sreću. Cvele je imao specifičan način izvođenja slobodnih bacanja i po tome je ostao upamćen. Stavio bi loptu u desnu ruku i na taj način jednom rukom šutirao na koš.
Prethodno je Ranko Žervica uzeo tajm-aut pokušavajući da smiri velikog Vladimira. Kapiten Ivo Daneu mu kaže: „Šutiraj, slobodno, i ako promašiš, pobedićemo”. Dugajlija iz Sumartina na Braču koji u to vreme igra za Jugoplastiku Pero Skansi mu prilazi i na uvo šapuće: „Ako pogodiš oba, nosim te do Beograda”.
I Cvetković bogami ubaci oba bacanja kao da je na treningu, a ne na najvažnijoj utakmici u igračkoj karijeri. Prvo je ubacio hladno kao da je na treningu, a pre drugog je poljubio svoju desnicu. Istina kod drugog šuta lopta je malo poskakivala po obruču i na kraju završila u mrežici. SSSR smanjuje na 63:62. Tada nastaje neopisivo slavlje Jugoslovena u dvorani, ali i u gradovima domovine. Osigurana je srebrena medalja i ostvaren najveći uspeh u istoriji košarke. Od te medalje Jugoslavija je ušla u košarkašku elitu.
Vladimir Cvetković je tim bacanjima na velika vrata ušao i u moj život. Juče 6. maja 2026. u 84. godini čuveni Cvele nas je fizički napustio. Međutim, ta slobodna bacanja su ostala „zabetonirana” u glavama svih Jugoslovena. Išao sam tada u drugi razred osnovne škole i mislio sam da nikada neću ostariti i dočekati 66, koliko danas imam.
Sudbina je htela da postanem sportski novinar i 1992. godine na Marakani i zvanično upoznam legendarnog Cveleta. Tom prilikom sam ga i podsetio na čuvena slobodna bacanja, a on mi ispričao šta su mu rekli Daneu i Skansi tom prilikom.
Završio je ekonomski fakultet i bio prirodno inteligentan. Smiren, temeljan, uporan, nesebičan, autoritativan, nezavisan u svojim sudovima. Čovek od akcije jake individualnosti. On je sam svojim radom, talentom, skromnošću postigao sve što je imao bogatstvo, status. Spadao je u onu kategoriju ljudi za koje nema neuspeha. Srbin časne karijere.
Ideje vrede koliko ljudi koji stoje iz njih. Bio je apostolski predan idejama za koje se zalagao. Vladimir Cvetković je čvrsto verovao da FK Crvena zvezda može jednog dana da postane šampion Evrope. San mu se ostvario 29. maja 1992. godine u Bariju kada su „crveno-beli” postali prvaci Evrope.
Nisu retki oni koji tvrde da upravo njemu pripadaju najveće zasluge prilikom formiranja legendarnog sastava. Kao generalni sekretar FK Crvena zvezda osvojio je 18 trofeja za isto toliko godina koliko je proveo na toj funkciji. Istina kasnije se nije slagao sa pojedincima o načinu kako da se vodi klub u budućnosti pa je dobrovoljno abdicirao. Bio je u Zvezdi kada je ona pripadala zvezdašima.
U svakom slučaju Vladimir Cvetković zaslužuje da ga se setimo da je postojao i zahvalimo za sve šta je učinio za jugoslovenski i srpski sport. Bez njegovog ogromnog udela u penjaju na fudbalski Monblan Crvena zvezda nikada ne bi ostvarila snove.
Otišao je ravno u slavu. Počivaj u miru.
Milorad Bjelogrlić
