Sve što smislim stvorim ga za sebe.
Al’ protiv sebe, protiv sebe, protiv sebe.”
(„Protiv sebe”, Block out)
Nedavno sam na poziv Ivana Ćosića bio gost u epizodi pod nazivom „Saobraćaj i društvo” u podkastu „Još podkast jedan”. Međutim, jedna od oštrica ove teme pokazala se tek nakon što su se mikrofoni ugasili. Naime, u neformalnom razgovoru, Ivan me je uputio na nekoliko tekstova koji su osvetlili jezivu, gotovo simbiotsku povezanost između bezbednosti saobraćaja i sistema transplantacije organa koja se trenutno dešava u Sjedinjenim Američkim Državama. Ova veza i sama misao o njoj me od tog trenutka proganja i tera na ozbiljno preispitivanje.
Saobraćaj i medicina su u svojoj suštini plemenite nauke, posvećene čuvanju života i dostizanju vrhunskih humanističkih ciljeva. Ipak, kada se ta plemenitost provuče kroz filter našeg socijalno-ekonomskog modela, a to je surovi, nezasiti kapitalizam, stvari polako počinju da dobijaju mračnu, biopolitičku konturu. Zato ću u tekstu koji je pred vama svesno iskoračiti iz okvira svoje primarne struke i pokušati da zagrebem po poljima ekonomije, politike i sociologije. Nemojte mi zameriti na ovom izletu; kao master inženjer saobraćaja, možda sam uljez u tim disciplinama, ali verujem da se ovi frontovi više ne mogu posmatrati odvojeno. Otvoren sam za svaku kritiku, jer u svetu koji nas tretira kao sirovinu, dijalog je jedini preostali prostor slobode.
Mašina kao arbitar opstanka
Problem bezbednosti saobraćaja u svetu a samim tim i u Srbiji nije samo tehnički, on je dijagnoza našeg raspadanja. Srbija zauzima prvo mesto u Evropi po broju poginulih na milion stanovnika, dok nam godišnji društveno-ekonomski troškovi saobraćajnih nezgoda iznose 4,1 milijardu evra. Svaka ta brojka je nečije dete, nečija majka, nečiji krik. Ali u svetu „napretka”, u onim staklenim biznis kulama, taj krik je postao valuta.
Na ulicama američkih metropola, od San Franciska do Detroita, odvija se tiha redefinicija ljudskog postojanja. Ono što se u nacionalnim strategijama za bezbednost saobraćaja naziva „Vizija nula” (engl. Vision Zero) ili ti težnja ka nula smtrno stradalih u saobraćaju, u ovim mojim malim promišljanjima može predstavljati operaciju biopolitičkog inženjeringa.
Autonomna vozila (engl. Autonomous vehicles) nisu samo prevozna sredstva; ona su pokretni algoritmi koji preuzimaju suverenitet nad kretanjem i smrću. Definicija je tehnički jasna, ali društveno opasna: autonomna vozila su robotski sistemi sposobni da se kreću bez ljudske intervencije, oslanjajući se na fuziju senzora (lidar, radar, kamere, GPS itd.) i veštačku inteligenciju koja donosi odluke u realnom vremenu. Ova tehnologija prepoznaje prepreke, saobraćajnu signalizaciju i druge bitne stvari za upravljanje saobraćajem, obećavajući veću bezbednost svim učesnicima u saobraćaju. Jednom rečju, autonomna vozila su instrumenti eliminacije ljudske greške koja je, istorijski gledano, bila jedan od glavnih razloga nastanka saobraćajnih nezgoda.
Statistika kao dijagnoza
Na globalnom nivou, saobraćajni sistem predstavlja masovnu grobnicu: godišnje u saobraćaju život izgubi oko 1,35 miliona ljudi, što saobraćajne nezgode postavlja kao vodeći uzrok smrti dece i mladih širom sveta. Sjedinjene Američke Države su idealno polje za ovu analizu. U ovom bastionu tehnokapitalizma[1], broj poginulih na putevima oscilira oko 35.000 godišnje.[2] Dok te brojke za javnost predstavljaju tragediju, unutar sistema transplantacije tretiraju se kao vitalni resurs. Trenutno u Sjedinjenim Američkim Državama preko 100.000 ljudi[2] grozničavo čeka na transplantaciju organa. Surova realnost je da organi najčešće dolaze od osoba koje su doživele moždanu smrt usled trauma glave i tako saobraćajne nezgode postaju ključni generator ljudskih organa. Procenjuje se da čak 20% (jedna petina) svih doniranih organa u Sjedinjenim Američkim Državama potiče direktno od žrtava saobraćajnih nezgoda.[3] Na portalu Popular Mechanics napominju da je to jedan od glavnih razloga zašto se u Sjedinjenim Američkim državama od vozača traži da se izjasne kao donori organa prilikom dobijanja vozačke dozvole[1].
Zagovornici automatizacije tvrde da bi potpuna implementacija autonomnih vozila i sistema mogla da smanji smrtnost u saobraćaju za neverovatnih 90%, što bi u teoriji spasilo desetine hiljada života u Sjedinjenim Američkim Državama svake godine. Međutim, ova bezbednosna revolucija direktno seče dotok svežih organa. Ako ova tehnologija ispuni obećanje i svede nezgode na statističku grešku, sistem transplantacije u Sjedinjenim Američkim Državama će se suočiti sa kolapsom ponude, prisiljavajući kapital da rešenja traži u laboratorijskom uzgoju ili, što je verovatnije, u još agresivnijoj drenaži tela sa globalne periferije kapitala gde je upotreba nove tehnologije privilegija, a smrt na putu svakodnevna realnost (istorijska logika kapitala nam svakodnevno pokazuje tu tendenciju). Mi se kao društvo nalazimo pred paradoksom: bezbednost i spašavanje ljudskih života u saobraćaju proizvodi nestašicu organa i smrt na drugoj strani. Kapitalizam, u svojoj nezasitosti, ne trpi vakum. Ako smrt na putevima više nije masovna, sistem mora pronaći nove izvore „sirovine”.
Šta se nudi kao rešenje
Kao odgovor na ovu krizu koju sami generišu, američki tehnokratski sistem nudi rešenja koja zvuče kao naučno fantastični manifest, ali su u suštini samo novi kanali za akumulaciju kapitala. Amerikancima se obećava budućnost u kojoj će laboratorije zameniti ljudskost: forsiraju se istraživanja u oblasti 3D bioštampanja tkiva, gde se organi konstruišu sloj po sloj kao rezervni delovi u fabrikama i ksenotransplantacije (genetski inženjering životinja čiji bi organi, poput svinjskog srca, postali kompatibilni sa ljudskim domaćinom)[3][4]. Cilj je jasan: stvoriti sintetizovanu i kontrolisanu ponudu koja ne zavisi od haosa na ulicama. Međutim, ova „rešenja” ostaju u domenu privatnog vlasništva i intelektualne svojine velikih korporacija, pretvarajući goli opstanak u pretplatnički model gde će pravo na život imati samo oni čiji bankovni račun može da prati tempo razvoja nauke i laboratorijske inovacije.
Paralelno sa tehnološkim i naučnim inovacijama, država vrši tihi juriš na suverenitet tela kroz zakone o pretpostavljenoj saglasnosti (opt-out), gde se svaki građanin tretira kao podrazumevani donor osim ako izričito ne dokaže suprotno[3]. Ovakav društveni ugovor je vrhunac biopolitičke distopije: on transformiše ljudsko telo iz hrama lične slobode u državni resurs, biološki inventar koji čeka na svoju preraspodelu. Država koja ne može da garantuje osnovno zdravstveno osiguranje, sada se postavlja kao vlasnik nečije jetre ili srca, tretirajući građanina kao „biološku masu” podložnu optimizaciji. To nije solidarnost, već eksproprijacija mesa; to je finalni čin mašinizacije čoveka gde smrt više nije kraj, već proces u kojem država, kao vrhovni menadžer, vrši poslednju ekstrakciju vrednosti iz naših tela.
Sada se postavlja pitanje, kako to da u Americi, koja se kune u „individualne slobode” i „sveto pravo privatne svojine”, na kraju tu istu svojinu (telo) oduzima kroz birokratski automatizam?
Od utilitarizma do mašinizacije tela
Ovde na scenu stupa hladna oštrica utilitarizma. Filozofija koja meri sreću najvećeg broja ljudi kroz suvu računicu. Utilitarizam bi bez oklevanja podržao uvođenje autonomnih vozila, jer je broj spasenih života u saobraćaju veći od broja onih koji će umreti zbog nedostatka organa. Ali, ova hladna kalkulacija nas uvodi u prostor u kojem ljudsko biće gubi status subjekta i postaje puki „rezervni deo”.
Iz perspektive biopolitike, država i korporacije više ne upravljaju samo građanima, već njihovim telima kao biološkim materijalom. Kapitalizam je od naših tela napravio resurse. Mi smo „zarobljeni u nepokretnosti” sistema koji nas vidi kao biološki materijal. Mašinizacija tela je krajnji stadijum ovog procesa. Naše telo je vredno samo dok je funkcionalno ili dok se njegovi delovi mogu reintegrisati u sistem produktivnosti. U svetu gde mašina zamenjuje vozača, čovek prestaje da bude subjekt saobraćaja i postaje objekt medicinske logistike. To je trijumf profita nad humanizmom, gde se čak i smrt mora optimizovati. Kada autonomna vozila eliminišu „prirodni” priliv organa, sistem prelazi u fazu agresivne potražnje, gde se etika povlači pred logikom profita.
Sociologija moći i klasni jaz
Ko će voziti ta autonomna vozila? Sigurno ne deca odrasla u senci jalovišta iz Bora ili radnici koji motaju kablove za minimalac. Autonomna mobilnost će, baš kao i kvalitetno zdravstvo, biti privilegija prve klase. Ovde vidimo brutalni klasni jaz: bogati će se voziti u bezbednim, pametnim automobilima koji ne greše, dok će ljudi u siromašnim i nerazvijenim zemljama i dalje stradati na neuređenim ulicama, obezbeđujući organe za one koji mogu da plate.
Ovde dolazimo do „Teorije svetskog sistema” od Imanuela Valerštajna[6]. Sjedinjene Američke Države, kao centar (prvi svet), optimizuje svoju unutrašnju bezbednost putem visoke tehnologije. Međutim, taj centar ne odustaje od potrebe za biološkim resursima. Kada „domaći” izvori organa (žrtve nezgoda u SAD) presuše usled automatizacije, kapital će se okrenuti ka zemljama na periferiji i poluperiferiji kapitala.
Dakle postoji veliki rizik da će ove zemlje postati (ako već nisu) biološke deponije i rudnici organa. Dok će se elita voziti u bezbednim, autonomnim kapsulama, stanovništvo nerazvijenih zemalja ostaje izloženo haotičnom saobraćaju i sistemskom siromaštvu koje ih primorava na prodaju delova tela.
Možda ovde možemo govoriti o medicinskom neokolonijalizamu jer protok organa prati tok kapitala, odozdo nagore. Eksploatacija prirodnih resursa (litijum, kobalt, bakar, zlato itd.) sada se dopunjuje eksploatacijom ljudskog tela. „Rezervni delovi” za građane prvog sveta više neće dolazitie samo sa puteva u Kaliforniji, već iz zemalja Azije, Afrike, Balkana ili sa ratom razorenih područja.
Skretničar
Za razumevanje ove naše priče može nam poslužiti misaoni eksperiment zasnovan na etici. Reč je o eksperimentu pod nazivom „Problem skretničara” (engl. Trolley problem) koji istražuje moralni konflikt između utilitarizma (postizanje najveće koristi za najveći broj ljudi) i deontološke etike (apsolutna moralna obaveza prema pojedincu). Eksperiment postavlja subjekta pred dilemu: da li pasivno dozvoliti smrt pet osoba na šinama ili aktivno intervenisati i skretnicom preusmeriti voz na kolosek gde će stradati samo jedna osoba. U kontekstu društvene kritike, ovaj problem se često koristi za ilustraciju „nemogućih izbora” koje nameće sistem; dok se etička rasprava fokusira na to koga žrtvovati, potpuno se zanemaruje pitanje ko je postavio šine, ko upravlja vozom i zašto su određene društvene grupe uvek te koje su fiksirane za kolosek „neizbežnog napretka”. Ovakva redukcija života na statističku kalkulaciju (engl. utilitarian calculus) služi kao ideološko opravdanje za ono što se u ekonomiji naziva „kolateralnom štetom” (engl. collateral damage).
Ivan Karamazov i vraćanje karte
Ovaj filozofski zaokret oštro preseca samu srž tehnokratskog optimizma, vraćajući nas na suštinsko pitanje cene kojom plaćamo „progres”.
U ovom jurišu ka „savršenoj harmoniji”[7] bezbednog saobraćaja, nemoguće je zaobići Ivana Karamazova i njegovu čuvenu pobunu protiv buduće sreće koja se gradi na patnji nevinog. Ako je temelj te nove, digitalne utopije, u kojoj niko ne strada na ulicama San Franciska, izidan na tihoj drenaži i biološkom komadanju nekog čoveka sa periferije kapitala, onda je ta harmonija duboko nelegitimna. Dostojevski nas kroz Ivana podseća da nikakvo „carstvo razuma” ne može opravdati sistem koji ljudsko biće tretira kao biološki kusur. U svetu gde nam se nudi „ulaznica” za sterilnu budućnost po cenu pretvaranja slabijih u rezervne delove, naša je jedina ljudska obaveza da tu kartu ljubazno, ali odlučno vratimo. Jer, napredak koji se hrani onima koji su već fiksirani za kolosek nepravde nije civilizacijski iskorak, već finalni čin kanibalizma upakovanog u algoritamsku efikasnost.
Jednostavno, ne smemo pristati na sistem koji bezbednost jednog čoveka uslovljava nesrećom drugog.
Odbacivanje uloge rezervnog dela
Ova razmišljanja nisu samo o tehnologiji, već o moći. U Sjedinjenim Američkim Državama, taj front je jasan: to je borba između algoritamske optimizacije i ljudske autonomije. Kada ulice postanu savršeno bezbedne, one postaju savršeno opasne za društveni ugovor.
Ne smemo dozvoliti da nas zaslepi sjaj novih tehnologija. Iza svake „spasene” glave na američkom putu stoji potencijalno izgubljen život na drugoj strani. Država više nije samo čuvar reda, ona je menadžer biološkog inventara.
Oštrina ovog problema leži u činjenici da se tehnološki napredak prodaje kao humanizam, dok u pozadini vrši radikalnu dehumanizaciju.
Ako grad više nije prostor slobodnog susreta, već logistički centar za cirkulaciju kapitala, onda smo mi već poraženi. Naša jedina odbrana je radikalno odbacivanje uloge „rezervnog dela”. Budućnost koju nam nude je sterilna, tiha i metalna. Na nama je da tu tišinu razbijemo istinom o ceni takvog „napretka”.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
Reference
[1]Tehnokapitalizam označava savremenu, agresivnu fazu kapitalističkog sistema u kojoj visoka tehnologija (veštačka inteligencija, robotika, biotehnologija itd.) prestaje da bude puki alat i postaje primarno sredstvo akumulacije profita i društvene kontrole. Za razliku od klasičnog industrijskog kapitalizma koji je eksploatisao manuelni rad, tehnokapitalizam vrši ekstrakciju vrednosti direktno iz podataka i bioloških procesa, tretirajući ljudsko telo kao „biološki inventar” podložan algoritamskoj optimizaciji. U ovom poretku, tehnološki progres u centru (prvom svetu) služi kao mehanizam za uspostavljanje novih oblika dominacije nad periferijom, gde se tehnologija koristi za efikasnije upravljanje životom i smrću kao tržišnim resursima.
[2]Trevor English, „Why Driverless Cars Might Cause an Organ Shortage”, 4. februar 2020, https://interestingengineering.com/ (pristup 29.4.2026.).
[3]Ian Adams, Anne Hobson, „Self-Driving Cars Will Make Organ Shortages Even Worse”, 30. decembar 2016, https://slate.com/ (pristup 30.4.2026.).
[4]Porlando, „Autonomous Vehicles and Organ Donations”, 12. mart 2019, https://unintendedconsequenc.es/ (pristup 30.4.2026.).
[5]Kristin Houser, „Self-Driving Cars Will Save Lives, But Will They Cause Organ Shortages?”, 17. januar 2018, https://futurism.com/ (pristup 29.4.2026.).
[6]Imanuel Valerštajn (engl. Immanuel Wallerstein) i njegova teorija svetskih sistema (engl. World-systems theory) predstavljaju makrosociološku paradigmu koja analizu društvenih promena i ekonomskih odnosa izmešta sa nivoa nacionalne države na nivo globalnog sistema kao jedinstvene celine. Valerštajn napušta koncept „modernizacije” i uvodi model kapitalističke svetske privrede (engl. Capitalist world-economy) koja je od 16. veka strukturno podeljena na centar (jezgro), poluperiferiju i periferiju. Ova podela nije samo geografska, već označava hijerarhijsku podelu rada u kojoj centar, putem visokotehnološke proizvodnje i finansijske dominacije, prisvaja višak vrednosti iz sirovinski bogate i radno eksploatisane periferije. Poluperiferija u ovom sistemu igra ključnu stabilizatorsku ulogu „tampon zone”, sprečavajući direktnu konfrontaciju između ekstrema. Njegov rad naglašava da je nerazvijenost periferije direktna posledica razvoja centra, a ne faza kroz koju svako društvo prirodno prolazi.
[7]U romanu Braća Karamazovi od F. M. Dostojevskog, lik Ivana Karamazova iznosi jedan od najsnažnijih etičkih argumenata u svetskoj književnosti. U poglavlju „Buna”, on odbacuje koncept „buduće svetske harmonije” (raja ili savršenog društva) ukoliko je cena te harmonije neopravdana patnja makar i jednog nedužnog deteta. Ivanovo „vraćanje ulaznice” Bogu ili progresu predstavlja radikalno odbijanje utilitarističke logike koja opravdava sredstvo ciljem. U kontekstu ove kolumne, taj motiv služi kao filozofska brana protiv tehnokratskog optimizma prvog sveta: ako je cena savršeno bezbednog saobraćaja u Americi biopolitičko komadanje i drenaža organa sa globalne periferije, onda je takva „harmonija” moralno neodrživa i mora biti odbačena.
