Kako smo mi Srbi skloni podelama, iskopavanju rovova i sukobima na ratnoj nozi po bilo kom osnovu, tako nam naši spoljašnji i unutrašnji neprijatelji stalno bacaju razne koske da se oko njih glođemo, posebno u politici. I da ne živimo u vreme Vučićeve vlasti, nego u neko drugo, srećnije i demokratskije vreme, bilo bi pametnije na opozicionoj sceni graditi mir i sabornost nego rat i neslogu, a kamo li danas u vremenu diktature.

Evo jedne istorijske paralele: koliko bi za Srbiju bilo bolje da su Vojislav Koštunica i Zoran Đinđić u svoje vreme nakon 5. oktobra 2000. godine našli način za zajednički rad za dobro Otadžbine? Bez obzira da li bili zajedno u vlasti ili se na njoj smenjivali. Možda su oni i mogli da se podignu do ove nacionalne svesti o opštem dobru, kao što su to s vremena na vreme i činili kao lideri, ali im njihova okruženja to nisu dugoročno dozvoljavala boreći se za prevlast samo jedne političke ekipe (računajući sve njihove stranačke interese, delove službi bezbednosti, tajkune…). A to da vlada samo jedna politička ekipa teško je da se desi u demokratiji, a posebno ne u našem izbornom sistemu koji nije većinski. Ni Koštunica ni Đinđić nisu mogli samostalno da vladaju a posebno ne da solo izguraju bilo koju važnu nacionalnu stvar, a zajednički bi to možda mogli, ma koliko bili ideološki ili stranački suprotstavljeni. Ovo je bitna pouka i za naš aktuelni politički trenutak. Jer i danas čujemo glasove ostrašćenih navijača koji su za nosioca Studentske izborne liste već projektovali sadašnjeg rektora Univerziteta u Beogradu Vladana Đokića, namerno i suludo ga protivstavljajući drugom profesoru istog univerziteta Milu Lomparu, kao da su politički protivkandidati. NJihova imena ovde, razume se, koristimo samo primera radi, jer za sada ne znamo ko će uopšte odnosno definitivno biti na Studentskoj listi i na kom mestu. Normalno je da sam kao njegov student i ideološki istomišljenik mnogo bliži prof. Lomparu, ali to sada nije tema, kao što nisu tema ni druga potencijalna imena na Studentskoj listi, već sam koncept kako će ona biti napravljena.

A osnovni kriterijum bi trebalo da bude da Studentska izborna lista ne deli već sabira birače. Neko poput prof. Lompara bi po svim logikama trebalo da bude prvi na toj listi, jer je nacionalna Srbija većinska u odnosu na građansku među pozicionim i opozicionim biračima (setimo se i da Miloševića nije mogao da pobedi Đinđić već jedino Koštunica!). Međutim, izbor nosioca Studentske liste ne bi smeo automatski da izaziva protivljenje određenog dela birača (u ovom slučaju onih koji naginju prozapadnim političkim vrednostima i u Lomparu vide svog protivnika, istina potpuno besmisleno u ovom trenutku). Posebno je pitanje što takvi očito nisu ozbiljno čitali niti slušali prof. Lompara jer bi inače mogli videti da se radi o prvorazrednom demokrati koji nam je upravo potreban da pomiri građansko i nacionalno (što inače jedini na srpskoj političkoj sceni ozbiljno i javno zagovara). A da ne govorimo da u ovom političkom trenutku ne bi smeo demokrata Lompar bilo kome da bude veći protivnik od Vučića, tj. taj nepotrebni animozitet i konkurenciju trebalo bi ostaviti za druge po redu izbore.

Sa druge strane, apsolutna greška bila bi da Đokić bude nosilac Studentske liste jer bi tako nepotrebno bio izazvan ogroman negativan odijum među patriotskim biračima bez kojih nema pobede nad Vučićem. Ovo je zapravo ključna slaba tačka Studentske liste: režimski napad na nju će ići iz svih oružja da je u pitanju obojena revolucija, da su njeni eksponenti agenti Zapada i da su na njihovoj listi sve neki novi Dinkići (smešna argumentacija jer nema većeg zapadnjaka i izdajnika od Aleksandra Vučića koji je od dolaska na vlast do danas u koaliciji sa Mlađanom Dinkićem, čiji nekadašnji šef kabineta je višegodišnji Vučićev najbliži saradnik i takođe šef njegovog kabineta i u Vladi i u Predsedništvu). Ma koliko ovo bila montirana režimska ili lažno desna opoziciona negativna kampanja ona vrši svoj posao i postiže potrebne rezultate u određenom delu patriotskog biračkog tela, kako u vlasti tako i u opoziciji, ponavljam, bez koga nema pobede nad ovim režimom. Pored toga, Vučić će napraviti i na sve načine podržati druge izborne liste sa patriotskim prizvukom, poput Miloša Jovanovića i Branimira Nestorovića, kako bi dodatno odvojio opozicione birače od Studentske liste. A u tome bi mu mnogo pomoglo guranje Đokića na njeno čelo.

Dobro, pa ko onda treba da bude nosilac Studentske liste? Odgovor je jednostavan: neko ko ideološki ne deli nego sabira. Neki Novak Đoković, Dejan Bodiroga ili Nemanja Vidić, ili tako neka poznata javna ličnost bez ideološke pozadine. Studentski pokret će to mnogo bolje znati od mene, jer su i do sada pokazali veliku mudrost i jedinstvo, pa verujem i nadam se da će izdržati i do kraja, tj. do izbora (diplomski ispit) i posle toga (master – formiranje prelazne Vlade), uprkos svim pokušajima da ih podele.
Neko poput Mila Lompara može da bude broj 2, a neko poput rektora Đokić broj 3 – da bi njihove pristalice videle da je sve u redu i da su i oni tu, ali na čelu treba da bude neko treći, nazovimo ga objedinitelj. Ako se ovako napravi jedan trijumvirat dobijamo ne samo pobedu na izborima nad aktuelnom vlašću već i model koji bi trebalo da vlada Srbijom u prelaznom periodu nakon smene sadašnjeg diktatora.

Trijumvirati se i formiraju radi međusobne saradnje i kontrole, kao „savez ili sporazum trojice ljudi koji imaju zajednički cilj i međusobno se pomažu da bi ga ostvarili”. Nema bolje definicije onoga što sada treba uraditi i u Srbiji, bez obzira da li će u tome učestvovati pomenuta imena ili neka sasvim druga koja će Studentski pokret kandidovati na svojoj izbornoj listi. Ovu tezu iznosim krajnje načelno kao najbolji model za političku pobedu na izborima i prelaznu vlast nakon toga, a onda otvoriti slobodnu demokratsku utakmicu.

Pored ovog najvažnijeg izazova za pobedu nad aktuelnom vlašću, danas imamo zanimljivu političku situaciju i u opoziciji: samo DS i DVERI javno podržavaju Studentski pokret i spremni su da bez ikakvih zahteva maksimalno podrže buduću Studentsku izbornu listu kao jedinu opciju koja ima potencijal da pobedi aktuelnu vlast na sledećim izborima, koji su, pritom, više referendum nego izbori. To nije slučajno: DS i DVERI su ozbiljne ideološke stranke sa realnom infrastrukturom na terenu, čiji članovi su verni decenijama njihovim programima i ne menjaju političke dresove. Zato je ne samo za birače Dveri već za mnogo širi patriotski opozicioni korpus bitno da na Studentskoj listi vide reprezente svog političkog pogleda na svet, kao što će ih zasigurno u velikom broju imati i birači bliski DS. Ako se ovde povede kandidatski rat sličan onom između Đinđića i Koštunice, tačnije njihovih okruženja, neće biti dobro.

Ako im se, pritom, u podršci studentskoj izbornoj pobedi definitivno pridruži i novi pokret „Kreni-promeni”, kao jedna vrsta ideološkog centra između DVERI i DS – dobili smo sliku buduće srpske političke scene posle Vučićevog pada i novu desnicu, centar i levicu za jednu normalnu demokratsku utakmicu. Ova simbolička projekcija u budućnosti tek bi se obogatila novim licima koja će u politiku ući iz Studentskog pokreta i Liste i napraviti preko potrebnu smenu političkih generacija i elita posle 35 godina od obnove višestranačja. Bez obzira da li će nova lica ući u postojeće političke stranke ili napraviti nove, to će doneti jedan novi kvalitet za srpski politički život, jer je postojeća podela političkih karata (stari trijumvirat SPS-SRS-NDSS koji je stvorio SNS diktatora) jednostavno potrošena i prevaziđena, a da ne govorimo o tome koliko je njih ubačeno u opoziciju iz BIA-Vučićeve političke kuhinje.

Poenta ove priče je da sada nije vreme za ideološke podele i sukobe, da imamo viši cilj a to je smena ove nedemokratske i lopovske vlasti, da će biti prilike da se takmičimo sa našim političkim ideologijama i programima u nekoj budućoj demokratskoj Srbiji nakon Vučićevog pada, i da sve snage mudro i saborno treba usmeriti u tom pravcu. Ko ovo ne shvata ili je politički glup ili pokvaren. Lično verujem da je više pokvarenih nego glupih u ovom slučaju i da iza njihovog nerazumevanja ove proste jednačine stoji lični, stranački ili vučićevski interes a ne odsustvo političke pameti. Sa druge strane, ne smeju srpski nacionalisti više biti glupi i naivni i dozvoliti da im se pod maskom Vučićeve smene poturi nova vlast sa starom politikom, već kao što to Studentski pokret danas – poput Dveri poslednjih 15 godina – stalno naglašava: potrebna je smena ne samo vlasti već kompletnog sistema. Dakle, tražimo garancije za to na Studentskoj izbornoj listi u ličnostima kojima verujemo.

Teorijski je moguća i opcija sa tri opozicione kolone, kao u slučaju Crne Gore protiv Mila Đukanovića, ali samo kada bi se sve proevropske grupacije spakovale u jednu, a sve suverenističke u drugu opozicionu kolonu i obavezale na saradnju sa Studentskom izbornom listom i pre i posle izbora. I tako se u zbiru može pobediti Vučićeva koalicija na izborima, ali je pitanje šta će biti posle toga i može li se verovati da u ovim dvema opozicionim kolonama nema Vučićevih trojanaca. Sumnjam i u to da ima dovoljno dobre volje u opoziciji da se grupiše u jednu ili dve jedino smislene kolone, kao i u to da su tamo čista posla. Zato smatram da ovu teorijski moguću opciju treba odbaciti i vratiti se na podršku Studentskoj izbornoj listi kao putu ka pobedi.

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri