Како смо ми Срби склони поделама, ископавању ровова и сукобима на ратној нози по било ком основу, тако нам наши спољашњи и унутрашњи непријатељи стално бацају разне коске да се око њих глођемо, посебно у политици. И да не живимо у време Вучићеве власти, него у неко друго, срећније и демократскије време, било би паметније на опозиционој сцени градити мир и саборност него рат и неслогу, а камо ли данас у времену диктатуре.
Ево једне историјске паралеле: колико би за Србију било боље да су Војислав Коштуница и Зоран Ђинђић у своје време након 5. октобра 2000. године нашли начин за заједнички рад за добро Отаџбине? Без обзира да ли били заједно у власти или се на њој смењивали. Можда су они и могли да се подигну до ове националне свести о општем добру, као што су то с времена на време и чинили као лидери, али им њихова окружења то нису дугорочно дозвољавала борећи се за превласт само једне политичке екипе (рачунајући све њихове страначке интересе, делове служби безбедности, тајкуне…). А то да влада само једна политичка екипа тешко је да се деси у демократији, а посебно не у нашем изборном систему који није већински. Ни Коштуница ни Ђинђић нису могли самостално да владају а посебно не да соло изгурају било коју важну националну ствар, а заједнички би то можда могли, ма колико били идеолошки или страначки супротстављени. Ово је битна поука и за наш актуелни политички тренутак. Јер и данас чујемо гласове острашћених навијача који су за носиоца Студентске изборне листе већ пројектовали садашњег ректора Универзитета у Београду Владана Ђокића, намерно и сулудо га противстављајући другом професору истог универзитета Милу Ломпару, као да су политички противкандидати. НЈихова имена овде, разуме се, користимо само примера ради, јер за сада не знамо ко ће уопште односно дефинитивно бити на Студентској листи и на ком месту. Нормално је да сам као његов студент и идеолошки истомишљеник много ближи проф. Ломпару, али то сада није тема, као што нису тема ни друга потенцијална имена на Студентској листи, већ сам концепт како ће она бити направљена.
А основни критеријум би требало да буде да Студентска изборна листа не дели већ сабира бираче. Неко попут проф. Ломпара би по свим логикама требало да буде први на тој листи, јер је национална Србија већинска у односу на грађанску међу позиционим и опозиционим бирачима (сетимо се и да Милошевића није могао да победи Ђинђић већ једино Коштуница!). Међутим, избор носиоца Студентске листе не би смео аутоматски да изазива противљење одређеног дела бирача (у овом случају оних који нагињу прозападним политичким вредностима и у Ломпару виде свог противника, истина потпуно бесмислено у овом тренутку). Посебно је питање што такви очито нису озбиљно читали нити слушали проф. Ломпара јер би иначе могли видети да се ради о прворазредном демократи који нам је управо потребан да помири грађанско и национално (што иначе једини на српској политичкој сцени озбиљно и јавно заговара). А да не говоримо да у овом политичком тренутку не би смео демократа Ломпар било коме да буде већи противник од Вучића, тј. тај непотребни анимозитет и конкуренцију требало би оставити за друге по реду изборе.
Са друге стране, апсолутна грешка била би да Ђокић буде носилац Студентске листе јер би тако непотребно био изазван огроман негативан одијум међу патриотским бирачима без којих нема победе над Вучићем. Ово је заправо кључна слаба тачка Студентске листе: режимски напад на њу ће ићи из свих оружја да је у питању обојена револуција, да су њени експоненти агенти Запада и да су на њиховој листи све неки нови Динкићи (смешна аргументација јер нема већег западњака и издајника од Александра Вучића који је од доласка на власт до данас у коалицији са Млађаном Динкићем, чији некадашњи шеф кабинета је вишегодишњи Вучићев најближи сарадник и такође шеф његовог кабинета и у Влади и у Председништву). Ма колико ово била монтирана режимска или лажно десна опозициона негативна кампања она врши свој посао и постиже потребне резултате у одређеном делу патриотског бирачког тела, како у власти тако и у опозицији, понављам, без кога нема победе над овим режимом. Поред тога, Вучић ће направити и на све начине подржати друге изборне листе са патриотским призвуком, попут Милоша Јовановића и Бранимира Несторовића, како би додатно одвојио опозиционе бираче од Студентске листе. А у томе би му много помогло гурање Ђокића на њено чело.
Добро, па ко онда треба да буде носилац Студентске листе? Одговор је једноставан: неко ко идеолошки не дели него сабира. Неки Новак Ђоковић, Дејан Бодирога или Немања Видић, или тако нека позната јавна личност без идеолошке позадине. Студентски покрет ће то много боље знати од мене, јер су и до сада показали велику мудрост и јединство, па верујем и надам се да ће издржати и до краја, тј. до избора (дипломски испит) и после тога (мастер – формирање прелазне Владе), упркос свим покушајима да их поделе.
Неко попут Мила Ломпара може да буде број 2, а неко попут ректора Ђокић број 3 – да би њихове присталице виделе да је све у реду и да су и они ту, али на челу треба да буде неко трећи, назовимо га објединитељ. Ако се овако направи један тријумвират добијамо не само победу на изборима над актуелном влашћу већ и модел који би требало да влада Србијом у прелазном периоду након смене садашњег диктатора.
Тријумвирати се и формирају ради међусобне сарадње и контроле, као „савез или споразум тројице људи који имају заједнички циљ и међусобно се помажу да би га остварили”. Нема боље дефиниције онога што сада треба урадити и у Србији, без обзира да ли ће у томе учествовати поменута имена или нека сасвим друга која ће Студентски покрет кандидовати на својој изборној листи. Ову тезу износим крајње начелно као најбољи модел за политичку победу на изборима и прелазну власт након тога, а онда отворити слободну демократску утакмицу.
Поред овог најважнијег изазова за победу над актуелном влашћу, данас имамо занимљиву политичку ситуацију и у опозицији: само ДС и ДВЕРИ јавно подржавају Студентски покрет и спремни су да без икаквих захтева максимално подрже будућу Студентску изборну листу као једину опцију која има потенцијал да победи актуелну власт на следећим изборима, који су, притом, више референдум него избори. То није случајно: ДС и ДВЕРИ су озбиљне идеолошке странке са реалном инфраструктуром на терену, чији чланови су верни деценијама њиховим програмима и не мењају политичке дресове. Зато је не само за бираче Двери већ за много шири патриотски опозициони корпус битно да на Студентској листи виде репрезенте свог политичког погледа на свет, као што ће их засигурно у великом броју имати и бирачи блиски ДС. Ако се овде поведе кандидатски рат сличан оном између Ђинђића и Коштунице, тачније њихових окружења, неће бити добро.
Ако им се, притом, у подршци студентској изборној победи дефинитивно придружи и нови покрет „Крени-промени”, као једна врста идеолошког центра између ДВЕРИ и ДС – добили смо слику будуће српске политичке сцене после Вучићевог пада и нову десницу, центар и левицу за једну нормалну демократску утакмицу. Ова симболичка пројекција у будућности тек би се обогатила новим лицима која ће у политику ући из Студентског покрета и Листе и направити преко потребну смену политичких генерација и елита после 35 година од обнове вишестраначја. Без обзира да ли ће нова лица ући у постојеће политичке странке или направити нове, то ће донети један нови квалитет за српски политички живот, јер је постојећа подела политичких карата (стари тријумвират СПС-СРС-НДСС који је створио СНС диктатора) једноставно потрошена и превазиђена, а да не говоримо о томе колико је њих убачено у опозицију из БИА-Вучићеве политичке кухиње.
Поента ове приче је да сада није време за идеолошке поделе и сукобе, да имамо виши циљ а то је смена ове недемократске и лоповске власти, да ће бити прилике да се такмичимо са нашим политичким идеологијама и програмима у некој будућој демократској Србији након Вучићевог пада, и да све снаге мудро и саборно треба усмерити у том правцу. Ко ово не схвата или је политички глуп или покварен. Лично верујем да је више покварених него глупих у овом случају и да иза њиховог неразумевања ове просте једначине стоји лични, страначки или вучићевски интерес а не одсуство политичке памети. Са друге стране, не смеју српски националисти више бити глупи и наивни и дозволити да им се под маском Вучићеве смене потури нова власт са старом политиком, већ као што то Студентски покрет данас – попут Двери последњих 15 година – стално наглашава: потребна је смена не само власти већ комплетног система. Дакле, тражимо гаранције за то на Студентској изборној листи у личностима којима верујемо.
Теоријски је могућа и опција са три опозиционе колоне, као у случају Црне Горе против Мила Ђукановића, али само када би се све проевропске групације спаковале у једну, а све суверенистичке у другу опозициону колону и обавезале на сарадњу са Студентском изборном листом и пре и после избора. И тако се у збиру може победити Вучићева коалиција на изборима, али је питање шта ће бити после тога и може ли се веровати да у овим двема опозиционим колонама нема Вучићевих тројанаца. Сумњам и у то да има довољно добре воље у опозицији да се групише у једну или две једино смислене колоне, као и у то да су тамо чиста посла. Зато сматрам да ову теоријски могућу опцију треба одбацити и вратити се на подршку Студентској изборној листи као путу ка победи.
Бошко Обрадовић, мастер политиколог и председник Политичког савета Двери
