Bio jednom jedan državni sekretar u Ministarstvu pravde koji je još o Bogojavljenju te, po mnogome simptomatične, 2020. godine (korona, nelegalno vanredno stanje, bojkot izbori bez kampanje i izborna lista „Unseren Kinder – die Zukunft durch AV“), predlagao da se menja Ustav Srbije kako bi pravosuđe dobilo „eksternu kontrolu“, jer su „sudstvo i tužilaštvo postali neodgovorna grana vlasti i zatvoreni sistem koji vodi računa samo o sebi“. U prilog svome predlogu naveo je primer Francuske u kojoj, kako je rekao, sudstvo i nije grana vlasti već „autoritet“, i gde sudije i tužioce postavlja predsednik države, pa se, eto, dosetio da bi i „predsednik Vučić mogao da postavlja sudije“.

Jerbo, ko šiša Ustav koji proklamuje načelo podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku?!

Bila i jedna poslanica Es-en-esa koja je, u Narodnoj skupštini Srbije, 2022, predložila „da damo mandat našem predsedniku da vlada doživotno“.

Ima i dan-danas jedna ministarka za javnu upravu i lokalnu samoupravu koja, uprkos izvršnoj sudskoj presudi i odavno isteklim zakonskim rokovima, ne dozvoljava nove izbore u Zaječaru, pošto nije sigurna da bi ih njena vladajuća koalicija dobila.

Ima jedan sudija Ustavnog suda Srbije koji javno smatra da, kada je reč o ingerencijama predsednika Republike, nije važno šta su po Ustavu njegova ovlašćenja, već koliko je glasova dobio na poslednjim izborima, te da je veći problem od kršenja načela podele vlasti to što su se „sudska vlast i tužilaštvo otrgnuli od izvršne i političke vlasti“.

Taj čovek koji, kao sudija izvestilac, već dve godine, u svojoj fioci, pod ključem, „drži izbornu volju građana“ sa izbora 2023, pre neki mesec je, kao nagradu za vlastito rušenje Ustava, dobio i funkciju predsednika tog „vrhovnog čuvara i kontrolora ustavnosti i zakonitosti“.

A parlament nam je, kao najviše ustavotvorno, zadonodavno i predstavničko telo, još od druge polovine novembra 2024, pod državnim udarom koji je izvršila Poglavičina Tajnica za specijalne operacije lično.

Dokle smo, u međuvremenu, stigli?

Vlada je, pre neku nedelju, pod okriljem javnog mraka, ukinula transparentnost procesa izrade i usvajanja zakona, uredbi, strategija i programa, tako što je izmenila uredbe o analizi efekata propisa i uredbe o metodologiji izrade dokumenata javnih politika. Paralelno je ukinula i funkcionalan sistem interne kontrole, važan za dokazivanje političke odgovornosti ministara za predlaganje, a Vlade i Narodne skupštine za usvajanje loših propisa i nesprovodivih strategija i programa.

Počela je, iza zaključanih vrata, nejavna (!?) „javna rasprava“ o Nacrtu izmena Zakona o unutrašnjim poslovima.

U danima kada se sa Filozofskog u Nišu „otcepljuju“ tri departmana da bi se priključili „Fakultetu za srpske studije“ u osnivanju; u nedeljama kada Crkva najavljuje formiranje „svog“ univerziteta, ministar za javna ulaganja, bez pardona, izvaljuje: „Ne upisujte decu na blokaderske fakultete, jer će vam ih vratiti kao što su vratili ovu devojku iz Šapca, u kovčegu.“

A ministar za informisanje dodatno potpaljuje: „Studenti (mladi) nisu svesni da tamo ona policija ima pravo da ih bije i da ih ubije“…

Na Vaskrs po starom kalendaru pao „stariji brat“ Orban Viktor, a predsednica srpskog parlamenta pod državnim udarom zakazala sednicu nelegalne i nelegitimne Skupštine…

Pa, da nastavimo onda tamo gde smo stali u tekstu “Da li je Srbija iz autokratije zakoračila u diktaturu?” (23.3.2026).

Tanka je “linija što spaja i razdvaja” samovladu od diktature. U oba slučaja reč je o koncentraciji vlasti u rukama jednog vođe i najužeg mu kruga upravljača, u našem primeru, plutokrata.

Razlika je samo u tome što u autokratiji još postoje, kakve – takve, formalne demokratske institucije (izbori, parlament, sudovi…), dok diktatorski režim sve manje robuje i samoj formi, tj. ne biva više ograničen nikakvim institucionalnim okvirima, poput ustava, zakona, običaja i sličnih “trivijalnosti”.

I nekadašnji autokrata Slobodan Milošević ozbiljno je, krajem devedesetih godina, doduše u vanrednim okolnostima, u vreme izbijanja prvih većih sukoba na Kosovu i Metohiji i, neposredno pre NATO agresije na Srbiju, ispipavao mogućnosti prelaska u diktaturu.

Kao ledenu osvetu akademskoj zajednici zbog ključne uloge studenata u tromesečnim građanskim protestima, u zimu 1996/97, trojna koalicija SPS – SRS – JUL servirala je, potkraj maja 1998, rigidni Zakon o univerzitetima, poznat po nadimku „Šešeljev zakon“.

Cilj je bio potpuno ukidanje autonomije i odstranjivanje režimu „neposlušnih elemenata“ sa univerziteta, a „država“ je sebi uzurpirala pravo da ona odlučuje o stepenu akademske autonomije. Vlada je dobila ovlašćenje da, po svojoj volji i meri, postavlja članove upravljačkih struktura na univerzitetima, uključiv i rektore i dekane. Obračun sa slobodnomislećim nastavnicima odvijao se preko naturanja obaveze potpisivanja novih zakona o radu, pa je, zbog odbijanja da potpišu ovaj papir, samo sa Univerziteta u Beogradu izbačeno 200 nastavnika i saradnika, a mnogi su suspendovani. Fakultete su preplavili u crno odeveni naoružani likovi, policija i parapolicija, koji su zastrašivali, pretresali, pa čak i fizički maltretirali studente i nastavnike.

Ostaće upamćeno da je, u danu kada je zakon usvajan, tadašnji drugi čovek radikala, a potonji predsednik Srbije Tomislav Nikolić izjavio je da „nije završio fakultet zato što nije valjao (prethodni) Zakon o univerzitetu“.

Potom je, 20. oktobra 1998. godine, usvojen i jednako rigidan, „Šešelj – Vučićev“ Zakon o informisanju (prethodila mu je Vladina Uredba o cenzuri) čiji je cilj bio da se, drakonskim novčanim kaznama, finansijski iznure i ubiju mediji koji su se suprotstavljali režimu.

Strah od od ukidanja autonomije univerziteta, opet se probudio kada je nedavno obnarodovano da je Vlada na čijem je čelu profesor Medicinskog fakulteta Đuro Macut formirala Radnu grupu za visoko obrazovanje, sa dva zadatka: da analizira trenutni rad univerziteta i predloži nove oblike „održivog” finansiranja i da izradi Nacrt zakona o visokom obrazovanju, što je Rektorski kolegijum UB protumačio kao izvesno „finansiranje privatnih univerziteta iz budžeta, dolazak stranih univerziteta bez akreditacija, smene dekana i postavljanje uprava od strane vlasti”.

U međuvremenu, sa obrazloženjem da istražuje smrt studentkinje Milice Živković, policija je upala na Filološki fakultet i u Rektorat UB, i time i praktično narušila autonomiju univerziteta.

. . .

Našu vlast EU monitorinzi i dalje, svrstavaju u „hibridne” ili “neliberalne” režime, u „autokratizovane sisteme“, u režime „kompetitivnog autoritarizma“ ili „spin diktature“, što bi značilo da nekakav privid političkog pluralizma postoji, da se izbori, doduše uz „nefer uslove“, održavaju, da i opozicija, kakva-takva, ne samo da učestvuje na izborima nego i u radu nelegalnog parlamenta, da nekakvi nejaki mediji egzistiraju, da ni represija nije dosegnula nivo „čistih“ diktatura…

Sve je, tako gledano, na tankoj žici između samodržavlja i diktature.

Hajde zato da se podsetimo kako su nemački naconalsocijalisti namaknuli čak dvotrećinsku većinu potrebnu za legalno i legitimno uvođenje diktature, tj. za izglasavanje Zakona o ovlašćenju („Zakon za otklanjanje patnje naroda i Rajha“; „Zakon o popravljanju stanja naroda i države“, „Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich“, skraćeno: „Ermächtigungsgesetz“), iako su, samo tridesetak dana pre toga, imali tek relativnu većinu za izglasavanje svoje vlade.

O tome, u knjizi „Nastanak Trećeg Rajha“ (Penguin, 2005), Ričard Evans beleži: Nije da je bilo sasvim „bez otpora“. Nacisti su na izborima, 5. marta 1933, osvojili samo 288 od 647 mandata (44 odsto), a uz podršku koalicionih partnera tek 52,52 odsto mesta, što je mnogo manje od potrebne supervećine od dve trećine za izmenu ustava. Zato su se nacisti oslonili na kombinaciju mita, pretnji i represije da bi, među opozicionim poslanicima, napabirčili dovoljno glasova za usvajanje Zakona o ovlašćenju. Glasanje je bilo 444-94, a 109 poslanika je bilo odsutno. Svi socijaldemokrati koji su bili prisutni glasali su protiv Zakona o ovlašćenju, dok su svi prisutni članovi drugih partija glasali za. Vođa SPD-a Oto Vels održao je tada čuveni govor, direktno se obraćajući kancelaru Hitleru: „Možete da uzmete naše živote i našu slobodu, ali ne i našu čast; mi smo bespomoćni, ali ne i bez časti!“.

Što se tiče 109 odsutnih, svi osim dvojice bili su socijaldemokrati ili komunisti koji su bili pritvoreni prema Dekretu o požaru u Rajhstagu, koji je izdao predsednik Paul von Hindenburg nakon „Paljenja Rajhstaga“ i koji je suštinski poništio građanska i politička prava protivnika nacista. Iako su komunisti osvojili 81 mandat na izborima 5. marta, nije im bilo dozvoljeno da zauzmu ta mesta, većina njih bila je zatvorena, kao i 26 socijaldemokrata koji su bili u pritvoru ili u egzilu.

Odsutnost 109 poslanika, značilo je da Rajhstag nije imao potreban kvorum od 432 člana (dve trećine) za usvajanje ustavnih izmena, ali nacisti jednostavno nisu računali 81 mesto koje bi pripadalo komunistima, smanjujući prag na 378 i dajući im kvorum. Prema tom tumačenju, stoga im je bilo potrebno tek 359 glasova za usvajanje Zakona o ovlašćenju.

. . .

Predsednik fon Hindenburg je, 13. marta 1933, doneo uredbu o osnivanju Ministarstva Rajha za narodno prosvetljenje i propagandu. Novopostavljeni ministar dr Jozef Gebels (prethodno razočaran time što je izvisio za mesto ministra kulture i obrazovanja) je ovako objasnio svoj posao: „Ministarstvo ima zadatak da u Nemačkoj sprovede duhovnu mobilizaciju. Ono je na polju duha ono što je Ministarstvo odbrane na polju bezbednosti… duhovna mobilizacija je, takođe, neophodna, možda čak i neophodnija od materijalnog osposobljavanja naroda za odbranu.“ (Zoran S. Cvetković, „Gebels – gospodar istinite laži“, Agnosta, 2018)

Kancelar i novoustoličeni diktator Hitler je, 30. juna, shodno Zakonu o ovlašćenju, lično doneo Naredbu o zadacima tog ministarstva: „Ministarstvo Rajha za narodno prosvetljene i propagandu je nadležno za sve zadatke koji se tiču duhovnog uticanja na narod, promocije države, kulture i privrede, obaveštavanja domaće i inostrane javnosti o tome i upravljanja svim sredstvima i instalacijama koje služe toj svrsi.“

Nemačka kulturna politika propisana je i omeđena Hitlerovim „Majn kampfom“, nacionalsocijalistički ideal umetnosti se oslanjao na nemački klasicizam i romantizam; pored veličanja rastističke politike, najveći značaj dat je „tradicionalnoj nemačkoj porodici“ i njenim vrednostima, veličanju germanske mitologije i, stvarne i izmišljene, „nemačke prošlosti“, uz agresivno uspostavljanje i izgradnju kulta ličnosti Adolfa Hitlera.

Nacistička propaganda je uklanjala sve ono što nije bilo po njenim ideološkim merilima; bila je, uglavnom selektivno destruktivan, filter i cenzor u umetnosti i narodnom „prosvetljenju“. Ona je stvorila i termin „izopačene umetnosti“, u koju je svrstavano ono što nije odgovaralo nacionalsocijalističkim ideološkim obrascima. Već 8. aprila 1933, u Karlsrueu je održana prva propagandna izložba „nepoželjnih“ (!) umetničkih dela; prvo čuveno javno spaljivanje knjiga („pročišćenje nemačke kulture“) organizovano je 10. maja 1933, a u novembru 1936. ministar Gebels je zabranio umetničku kritiku.

(Pre tačno jedne decenije, propagandna služba Es-en-esa, organizovala je, u beogradskoj Galeriji „Progres“, izložbu „Necenzurisane laži“, na kojoj je „izvešala“ dve i po hiljade, proskribovanih, „nepoželjnih“ priloga i naslova u medijima, među kojima je visilo i desetak mojih „izopačenih“ radova.)

Pošto je u Trećem Rajhu sve moralo da „ide po zakonu“, ministar Gebels je, 29. marta 1939, doneo i Naredbu o zaštiti muzičkog kulturnog dobra, čime je ustanovljena centralna muzička cenzorska institucija pod nazivom „Muzička kontrola Rajha“.

Nacisti su ukinuli i akademske slobode, u okviru procesa „usaglašavanja“ (Gleichschaltung) univerziteta sa nacističkom ideologijom. Usledilo je masovno otpuštanje jevrejskih i liberalnih profesora, nastavnicima i studentima „nearijevcima“ i politički nepodobnima uskraćeno je pravo na rad i studiranje, studentske organizacije su stavljene pod apsolutnu kontrolu Nacionalsocijalističke radničke partije Nemačke (NSDAP). Došlo je do potpune nacifikacije nastavnog plana na fakultetima, uništeno je slobodno kritičko mišljenje, univerzitetske biblioteke su očišćene od „nenemačkog“ duha, knjige su javno spaljivane, a vrhunski nemački univerziteti pretvarani u oruđe propagande i indoktrinacije za nacizam.

Hajnrih Himler, vođa Gestapoa, službe bezbednosti ili SS-a, paravojne organizacije koje je upravljala nemačkim logorima, kontrolisala profitabilnu mrežu preduzeća i štitila Firera lično, 1935. je osnovao elitni nacistički istraživački institut „Ahnenerbe“, što bi značilo „nešto nasleđeno od predaka“. Imao je dvostruki zadatak. Prvi je bio stvaranje mitova, korišćenjem naučnih i kvazinaučnih metoda, odnosno traganjem za novim dokazima o velikim dostignućima i impozantnim delima nemačkih predaka, ako treba, sve do starijeg kamenog doba (Heder Pringl: „Himlerov veliki plan“, Alnari, 2008). Drugi zadatak je bio da se ta „otkrića“ na adekvatan način predstave nemačkoj naučnoj i najširoj javnosti, objavljivanjem knjiga, organizovanjem naučnih savetovanja i muzejskih izložbi… Anenerbe je opremljen laboratorijama, bibliotekama, muzejskim radionicama i bogatim fondovima za istraživanje u inostranstvu. Do 1939, Anenerbe je na platnom spisku imao 137 nemačkih naučnika i istraživača i na desetine „pozadinskih“ radnika. Anenerbe je trebalo da pretvori nemačku nauku u „nauku pravilne političke orijentacije“.

. . .

Zanimljivo je da Hitler nije, 2020, izabran izabran za prvog predsednika NSDAP, već je to postao Anton Dreksler. Međutim, nakon toga, Hitler nije gubio vreme niti je „mesec dana tihovao“, već je, po ugledu na svog uzora Musolinija, zaključio da i on mora da postane vođa partije sa celokupnom vlašću u svojim rukama, kao i da se, ako je potrebno, i silom mora razračunati sa neistomišljenicima. Pokušao je unutarstranački puč koji se završio njegovim istupanjem iz stranke, ali su ga stranačke kolege „zamolile“ da se vrati u stranku i odmah biva izabran za neprikosnovenog vođu, već u leto 1921. (Nešto slično prvom predsedniku Es-en-esa T. Nikoliću, Dreksler je najpre imao status počasnog predsednika, ali ne i bilo kakvog uticaja u stranci, potom je izbivao iz NSDAP sve do 1933, posle čega je odlikovan prestižnim „Blutordenom“ i do smrti, 1942, povremeno je korišćen u nacističkoj propagandi.)

Hitler je unutar stranke formirao odred batinaša koji su činili bivši vojnici i oficiri bez posla i persektive, ali sa ratnim iskustvom u ratu ili u frajkorima (veterani, nemački dobrovoljci iz Velikog rata). Po ugledu na italijanske fašiste obukao ih je u smeđe uniforme i nazvao SA (Sturmabteilung; jurišni odred), čime je utro put unutarstranačkoj parapoliciji.

… Još nešto će vam zazvučati odnekud poznato. Vodeći nemački industrijalci i bankari sponzorisali su NSDAP i paramilitarne organizacije u njenom krilu, ali i plaćali sve druge aktivnosti i “nadoknađivali troškove” koji su bili direktno vezani za vladavinu nacionalsocijalista. Tako vlasnik moćnog koncerna “Krup”, Krup Bolen Halbah, već krajem maja 1933, obaveštava predsednika Rajhsbanke dr Šahta o nameri osnivanja “Fonda nemačke privrede Adolf Hitler” radi prikupljanja novčanih sredstava “koja će biti stavljena na raspolaganje Fireru i NSDAP-u”.

Osnivači i donatori fonda imali su jasne udvoričke i koruptivne namere, e da bi sebi obezbedili prednosti i privilegije kod kancelara – diktatora. Hitlerov tadašnji zamenik Rudolf Hes, u avgustu 1933, precizno objašnjava šta je svrha ovog fonda: “… da se, s jedne strane, rukovodstvu Rajha stave na raspolaganje novčana sredstva koja su neophodna SA, SS, Hitlerjugendu, političkim organizacijama itd, a s druge strane, da se preduzeća koja učestvuju u donacijama ne ometaju u njihovom radu na ponovnom podizanju nemačke privrede raznim divljim i unapred nepredvidivim prikupljanjem sredstava”. („Hitlerovi jahači apokalipse“, Zoran S. Cvetković, Agnosta, 2018)

Osim toga, deo donacija bio je usmeren ka “Štalhelmu” (udruženje ratnih veterana), deo je išao na školovanje i obuku članova NSDAP ili socijalnu brigu za pripadnike SA (od 900 hiljada njih, čak 500 hiljada je bilo nezaposleno), za troškove partijskih kongresa koji su svake godine održavani u Nirnbergu…

Kada ga je predsednik NSDAP, 1931, postavio za “šefa štaba SA”, Ernst Rem je stvorio moćnu paravojnu stranačku organizaciju koja će, sve do 1934, biti motor NSDAP. Definisao ju je kao “nacionalsocijalističku borbenu organizaciju koja postoji paralelno sa NSDAP” i potpuno je nezavisna, čak i od partije. Rem je zahtevao i da se regularna nemačka vojska, Rajsver, utopi u “revolucionarnu narodnu miliciju”, čiju bi okosnicu činila SA. U momentu kada je Hitler, 30 januara 1933, imenovan za kancelara, Rem je već komandovao armijom od blizu tri i po miliona SA-ovaca, od kojih je 900.000 činilo stalni, a ostatak rezervni sastav.

Krajem juna 1934, Hitler optužuje Rema za pokušaj puča, usledile su masovne egzekusije vođstva SA, a “kalif umesto kalifa”, postaje SS (Schutzstaffel; zaštitni odred), na čelu sa “rajhslajterom” Hajnrihom Himlerom i od tada i formalno nastupa era stapanja partijskih struktura NSDAP sa državnim. Inače, SS je, do 1934, bio (samo) partijski organ bezbednosti, ali o tome u nekoj od sledećih kolumni.

. . .

Član 112 Ustava Srbije propisuje da predsednik Republike „u skladu sa zakonom, komanduje Vojskom i postavlja, unapređuje i razrešava oficire Vojske Srbije“.

Predsednik Republike, prema članu 11 Zakona o odbrani, „komanduje Vojskom Srbije“, ali mu zato Zakon o Vojsci Srbije (član 17) koji je poslednji put menjan u decembru prošle godine, daje mnogo šira ovlašćenja da „odlučuje o upotrebi Vojske Srbije i komanduje Vojskom Srbije u miru i ratu“.

Pre četiri meseca to je dodatno zacementirano izmenama i dopunama Zakona o Vojsci Srbije, kada je, između ostalog, u članu 19, dodato i da: „Načelnik Generalštaba Vojske Srbije komanduje Vojskom Srbije u skladu sa zakonom, (opet naglašeno, CM) odlukama predsednika Republike Srbije i aktima komandovanja.”.

Time je Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice (LKSNDH), osim de facto, i de iure postao vrhovni komandant, iako to ni u jednom pravnom aktu ove zemlje ne piše. Ali, pošto čovek voli da ga tako oslovljavaju, a tako se, u poslednje vreme, i sam predstavlja, ni generalima mu i političkim evet efendijama takva etikecija ne pada teško.

LKSNDH se poverio da mu je vlasti dovoljno, jer je na njoj „više nego iko u Srbiji od uspostavljanja višestranačja“, ali ga i te kako zanima borba za građane – nije on tu zbog sebe, hoće ga narod – kako ih neko „lažnim promenama ne bi vratio u prošlost“. „Bude li me služila glava, ne budem li imao neke druge vrste problema, plašim se da će čekati da još mnogo njih u okruženju padne i da će uvek da se raduju, ali zaludu“…

Na jednoj strani, podiže autokratsku letvicu toliko visoko, da mu onda nije problem da je, pod spoljnim pritiskom, spusti, taman toliko da to izgleda razumno i konstruktivno, a opet efikasno za opstanak autokratije.

Fingira korak napred u susret evropskim zahtevima, “spreman da usvoji sve ODIHR preporuke”, koje se odnose na poboljšanje izbornih uslova, gotov da, ako to Venecijanska komisija naloži, poništi čak i zakone doktora Mrdića. Ali, za svaki slučaj, paramilitarističku paradržavu, Nezavisnu Državu Ćacistan (En-De-Ća), koju je kao njen nesporni osnivač i paravojni vrhovni komandant, pretprošlog ožujka, formirao na okupiranom delu teritorije Republike Srbije, tamo gde se nalaze zgrade najviših državnih institucija poput dvora Karađorđevića u kome stoluje predsednik Srbije i dvora Obrenovića u kome je tron gradonačelnika Beograda – ne kani raspuštati. Jer, “ako kaniš pobijediti – ne smiješ izgubiti.”

Cvijetin Milivojević