Trenutno smo u pat poziciji i na svojevrsnoj klackalici; vlast je nedovoljno jaka da se održi i stabilizuje situaciju na način kako je to ranije radila, s druge strane imamo široku i šaroliku koaliciju opozicionih činilaca koji su nedovoljno snažni da vlastima zadaju “konačni udarac”, ocenjuje politikolog Nikola Jović.
Jović je istakao da je svakako bilo više pokušaja da se ozbiljnije uzdrma režim tokom trajanja masovnih studentsko-građanskih protesta – najznačajniji je, kaže, 15. marta prošle godine – ali napominje da nikada to klatno nije otišlo do kraja i “počistilo” vlast, kao što nije otišlo ni u potpuno drugu krajnost te “počistilo” sve ozbiljnije protivnike vlasti.
“Ono sada stoji u sredini i pomera se malo na jednu, malo na drugu stranu. Razapeti između tih činjenica i činilaca, takva je naša trenutna situacija. Nije sporno da će ova vlast u nekom trenutku pasti (vraćanja na staro više nema!), pitanje je samo kad i na koji način će se ta smena dogoditi. I, naravno, ko će ih, u kom formatu i sa kojim imenima zameniti. Očigledno je da ćemo u ovom interegnumu ostati još neko vreme. I rekao bih da će pre neki veliki potres spolja ili iznutra ubrzati to klatno istorije nego što će se to dogoditi generički, samo od sebe”, smatra Jović.
Na pitanje o potencijalnim antivladinim predizbornim kolonama, on kaže da bi bilo idealno da se istupa u jednoj koloni jer bi to stvorilo neophodnu “referendumsku atmosferu”, gde bi, navodi, svi manji činioci stali svesrdno iza najsnažnijeg, a što bi dalo daleko veći i bolji mobilizacioni potencijal studentskoj listi kao predvodniku promena.
Ipak, dodaje, kako sada stvari stoje, čini se da od toga neće biti ništa. “Razlog je taj što “profesionalna opozicija” neće stati iza njih bezrezervno i pomoći svojim članstvom, odborima i resursima, u strahu od gubitka svakog uticaja nakon izbora i maltene gašenja, već ona vodi “borbu unutar borbe”; želeći, s jedne strane makar deklarativno, da smeni Vučića, ali ne želeći da u tom procesu bude i sama smenjena. Stoga, najrealnije je da će na izborima biti jedna studentska lista, jedna opoziciona sa pro-EU sentimentom i jedna opoziciona sa naglašenim nacionalnim sentimentom”, procenjuje Jović, te napominje da ako je već negde realno da nema jedne opozicione kolone, “valjalo bi da bude makar jedne studentske kolone”.
Na tome potencira imajući u vidu da su, kako kaže, trenutno “najveći mogući resursi i pažnja vlasti usmereni na razbijanje krhkog ali ipak postojećeg jedinstva studentskog pokreta iznutra”. “I gde se aktivno radi na njihovom cepanju na više manjih frakcija sa naglašenim preferencijama umesto jedne “opšte” liste sa “keč-ol” politikom, ličnostima i platformom, što je po mom mišljenju jedini način da se pobedi istovetna (ali svakako daleko manje kvalitetna po pitanju kadrova i politika) šarolika skupina sa režimske strane”, ističe sagovornik portala.
Jović se osvrnuo i na dosad jedinu najavljenu predsedničku kandidaturu, Branimira Nestorovića, lidera pokreta “MI, Snaga naroda”, i naglasio da ne vidi ni poentu ni smisao iza tog poteza, osim, kako je naveo, “ličnih želja za promocijom i ambicija koje su sve samo ne u domenu stvarnog i mogućeg”. “Ne vidim na koji to način taj Nestorovićev potez pomaže borbu protiv Vučićevog režima, ako je to uopšte i cilj, ponavljam, pre to vidim kao nešto daleko jednostavnije i ličnije – samopromocija bez većih političkih posledica mimo onoga ko na sebe želi da privuče pažnju.”
Jović je, upitan kako vidi trenutnu spoljnopolitičku poziciju vlasti, istakao da je ona nesnađena i neprilagođena aktuelnim političkim prilikama i promenama u svetu, Evropi i regionu, “budući da je suštinski vodi onaj koji se navodno u sve razume…”. Mnogo bolje se, kaže on, primera i poređenja radi, “snalazi i “pliva” rukovodstvo Republike Srpske, kom se takođe može zameriti štošta ali daleko manje nego vlastima u Beogradu”.
“Dakle, ponavlja nam se istorija u smislu neadekvatnog reagovanja i pozicioniranja spram aktuelnih svetskih promena i lomova. Nismo se dobro snašli u doba pada Berlinskog zida (1989) pa su nas njegove ruševine zatrpale i tu smo tavorili i čamili čitavu poslednju deceniju dvadesetog veka. Nije u celini bila naša krivica, ali ni ono što je bilo u našem dometu i opsegu nismo odigrali kako je trebalo. Slično se dešava i danas. Naša spoljna politika je žestoko defanzivna i reaktivna. Ni daleko veće i moćnije države od Srbije ne dozvoljavaju sebi pasivnost i inertnost u međunarodnim odnosima pošto znaju koliko to može biti pogubno za njih, ako ih događaji “zateknu” nespremne, već se trude da im idu u susret i preduprede šta mogu proaktivnom i ofanzivnom diplomatijom i drugim sredstvima nevojne moći”, ocenjuje politikolog.
Prema njegovom mišljenju, Srbiji je potreban novi, drugačiji i bolji, aktivni pristup, više u skladu sa multipolarizmom i multilateralizmom kojim se savremeni svet sve više odlikuje, ali o tome, zaključuje, dok je ove vlasti, može se pričati i pisati samo na teorijskom nivou. “Jasno je da oni ništa od neophodnog neće primeniti u praksi tako da ostaje makar kao savet za neku narednu garnituru koja će, nadamo se, više voditi računa o srpskim nacionalnim interesima”, naglašava Nikola Jović.
Simptom/M. M.
