Тренутно смо у пат позицији и на својеврсној клацкалици; власт је недовољно јака да се одржи и стабилизује ситуацију на начин како је то раније радила, с друге стране имамо широку и шаролику коалицију опозиционих чинилаца који су недовољно снажни да властима задају “коначни ударац”, оцењује политиколог Никола Јовић.
Јовић је истакао да је свакако било више покушаја да се озбиљније уздрма режим током трајања масовних студентско-грађанских протеста – најзначајнији је, каже, 15. марта прошле године – али напомиње да никада то клатно није отишло до краја и “почистило” власт, као што није отишло ни у потпуно другу крајност те “почистило” све озбиљније противнике власти.
“Оно сада стоји у средини и помера се мало на једну, мало на другу страну. Разапети између тих чињеница и чинилаца, таква је наша тренутна ситуација. Није спорно да ће ова власт у неком тренутку пасти (враћања на старо више нема!), питање је само кад и на који начин ће се та смена догодити. И, наравно, ко ће их, у ком формату и са којим именима заменити. Очигледно је да ћемо у овом интерегнуму остати још неко време. И рекао бих да ће пре неки велики потрес споља или изнутра убрзати то клатно историје него што ће се то догодити генерички, само од себе”, сматра Јовић.
На питање о потенцијалним антивладиним предизборним колонама, он каже да би било идеално да се иступа у једној колони јер би то створило неопходну “референдумску атмосферу”, где би, наводи, сви мањи чиниоци стали свесрдно иза најснажнијег, а што би дало далеко већи и бољи мобилизациони потенцијал студентској листи као предводнику промена.
Ипак, додаје, како сада ствари стоје, чини се да од тога неће бити ништа. “Разлог је тај што “професионална опозиција” неће стати иза њих безрезервно и помоћи својим чланством, одборима и ресурсима, у страху од губитка сваког утицаја након избора и малтене гашења, већ она води “борбу унутар борбе”; желећи, с једне стране макар декларативно, да смени Вучића, али не желећи да у том процесу буде и сама смењена. Стога, најреалније је да ће на изборима бити једна студентска листа, једна опозициона са про-ЕУ сентиментом и једна опозициона са наглашеним националним сентиментом”, процењује Јовић, те напомиње да ако је већ негде реално да нема једне опозиционе колоне, “ваљало би да буде макар једне студентске колоне”.
На томе потенцира имајући у виду да су, како каже, тренутно “највећи могући ресурси и пажња власти усмерени на разбијање крхког али ипак постојећег јединства студентског покрета изнутра”. “И где се активно ради на њиховом цепању на више мањих фракција са наглашеним преференцијама уместо једне “опште” листе са “кеч-ол” политиком, личностима и платформом, што је по мом мишљењу једини начин да се победи истоветна (али свакако далеко мање квалитетна по питању кадрова и политика) шаролика скупина са режимске стране”, истиче саговорник портала.
Јовић се осврнуо и на досад једину најављену председничку кандидатуру, Бранимира Несторовића, лидера покрета “МИ, Снага народа”, и нагласио да не види ни поенту ни смисао иза тог потеза, осим, како је навео, “личних жеља за промоцијом и амбиција које су све само не у домену стварног и могућег”. “Не видим на који то начин тај Несторовићев потез помаже борбу против Вучићевог режима, ако је то уопште и циљ, понављам, пре то видим као нешто далеко једноставније и личније – самопромоција без већих политичких последица мимо онога ко на себе жели да привуче пажњу.”
Јовић је, упитан како види тренутну спољнополитичку позицију власти, истакао да је она неснађена и неприлагођена актуелним политичким приликама и променама у свету, Европи и региону, “будући да је суштински води онај који се наводно у све разуме…”. Много боље се, каже он, примера и поређења ради, “сналази и “плива” руководство Републике Српске, ком се такође може замерити штошта али далеко мање него властима у Београду”.
“Дакле, понавља нам се историја у смислу неадекватног реаговања и позиционирања спрам актуелних светских промена и ломова. Нисмо се добро снашли у доба пада Берлинског зида (1989) па су нас његове рушевине затрпале и ту смо таворили и чамили читаву последњу деценију двадесетог века. Није у целини била наша кривица, али ни оно што је било у нашем домету и опсегу нисмо одиграли како је требало. Слично се дешава и данас. Наша спољна политика је жестоко дефанзивна и реактивна. Ни далеко веће и моћније државе од Србије не дозвољавају себи пасивност и инертност у међународним односима пошто знају колико то може бити погубно за њих, ако их догађаји “затекну” неспремне, већ се труде да им иду у сусрет и предупреде шта могу проактивном и офанзивном дипломатијом и другим средствима невојне моћи”, оцењује политиколог.
Према његовом мишљењу, Србији је потребан нови, другачији и бољи, активни приступ, више у складу са мултиполаризмом и мултилатерализмом којим се савремени свет све више одликује, али о томе, закључује, док је ове власти, може се причати и писати само на теоријском нивоу. “Јасно је да они ништа од неопходног неће применити у пракси тако да остаје макар као савет за неку наредну гарнитуру која ће, надамо се, више водити рачуна о српским националним интересима”, наглашава Никола Јовић.
Симптом/М. М.
