Dr Zoran Đinđić je u srpskom javnom mnjenju ostao upamćen kao obrazovan i izuzetno preduzimljiv političar, čovek ogromne energije, dobar organizator, vrlo pragmatičan. Dok nije osvojio vlast njegova politička deviza bila je da cilj uglavnom opravdava sredstva za postizanje cilja. Izjašnjavao se kao ateista, zalagao za definitivno odricanje od ideala „nebeske Srbije” i okretanje zemaljskim brigama, dok je nacionalno osećanje gurao u pozadinu. Do kraja je ostala nejasna njegova biografija iz ranog, nemačkog perioda, kao i njegove veze sa stranim obaveštajnim službama i domaćim kriminalnim krugovima, dok je posebno kontroverzna tema njegovo ponašanje za vreme NATO bombardovanja Srbije i lično bogatstvo koje je ostalo iza njega. Đinđićevi poštovaoci cenili su njegov moderni politički aktivizam i optimizam, dok su ga protivnici optuživali za nedostatak patriotizma i amoralnost.
Jedni su ga, dakle, svrstavali u prvi red evropskih lidera 21. veka, dok su drugi u njemu videli izdajnika. Izgleda da i danas važi ova crno-bela perspektiva pogleda na Đinđića. Postoji li, međutim, jedan drugačiji, od ovih stereotipa oslobođeni Đinđić?
Mislim da je došao trenutak da ponovim jednu neobičnu i smelu tezu sa kojom sam izašao još pre mnogo godina: postoje dva Đinđića, jedan dok je bio u opoziciji i drugi po preuzimanju vlasti. U ovom drugom i znatno kraćem delu njegovog života posebno su važni poslednjih manje od pola godine.
Zoran Đinđić je možda jedan od izrazito malog broja političara na svetu koje je vlast promenila na bolje. U dnevnoj, međustranačkoj politici zadržao je surovo pragmatično ponašanje. U svemu tome ipak ostaje nejasno koliko je – po srpski narod i državu tragičan – sukob između njega i Koštunice njihov lični izbor, a koliko igra duboke države, tajkuna i bezbednosno-kriminalnih struktura sa obe strane.
Nasuprot svemu tome o čemu se može dosta diskutovati, u državnoj politici Đinđić je doneo, slobodno možemo reći, epohalne novine koje iznosimo u 10 teza:
1. Uveo je diplomatski princip državne neutralnosti (vidljivo na primeru podeljenosti Evrope na „Staru“ i „Novu“, u zavisnosti od odnosa prema Americi, a sve po pitanju (ne)ratifikacije ugovora sa Amerikom o nemogućnosti suđenja američkim vojnicima u bilo kojoj državi sveta, izuzev u Americi);
2. Prvi je petooktobarski vođa koji je pokazao izvesnu dozu evroskepticizma i ukazao na licemerje zapadne diplomatije prema srpskom pitanju na Balkanu, važeće bez obzira na vladajući režim u Beogradu;
3. Prvi je prozapadni političar u Srba koji je ustvrdio da „su za neke ljude u Evropi i svetu dobri Srbi-demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje“;
4. Jedini je demokratski vođa koji je bio u sukobu sa B92 (bivajući žestoko kritikovan sa ove RTV pred smrt), i izjavljivao da se za demokratske zasluge dobijaju medalje, dok će nacionalne frekvencije biti deljene po zakonu;
5. Uveo je diplomatiju „prvog poteza“ ili „koraka ispred“ u odnosu na tekuće rešavanje pitanja statusa Kosova i Metohije, što je neviđen prelom u odnosu na srpsku politiku „kašnjenja“ ili „koraka posle“, karakterističnu za čitav 20. vek. Na taj način je „nekoga uhvatio usred nekih radnji“ i „nekima poremetio koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju“;
6. Doveo je u pitanje mogućnost multietničkog društva na Kosovu i Metohiji i javno se založio za zaustavljanje albanskog širenja na Balkanu i rešavanje srpskog nacionalnog pitanja, rekavši da Srbi na Kosovu i Metohiji „nisu ni napadnuti kao građani, već kao Srbi“;
7. Prvi je srpski političar koji je javno povezao sudbinu Republike Srpske sa sudbinom Kosova i Metohije, na tom besprekornom primeru pokazujući večitu politiku „duplih standarda“ sa Zapada, jer nije moguće istovremeno biti za jedinstvenu BiH i nezavisno Kosovo;
8. Stavio je do znanja vojvođanskim separatistima svih boja da pitanje Vojvodine ne postoji i da je jedina njena politička budućnost u „jedinstvenoj Srbiji“;
9. Apsolutno je najzaslužniji za suštinski korak povratka veronauke u školski sistem i završetak radova na svesrpskom sabornom hramu Svetoga Save u Beogradu;
10. Prvi je, bez okolišanja, direktno u lice rekao Srbima da im blagostanje ne može doći samo od sebe niti od pomoći drugih, nego da moramo početi mnogo više da radimo i da se sami izborimo za bolji život, svedočeći ove reči svojim primerom aktivizma i optimizma.
Jedni ove njegove poslednje životne poteze tumače kao prosti nastavak visoko pragmatične političke prakse: sve je to bio dobro proračunati politički marketing i interes, najviše da se zadobije naklonost u tradicionalno nenaklonjenom „patriotskom“ delu biračkog tela. Drugi, čije mišljenje delim, u tome vide elemente ličnog preobraćenja u duhovnom i nacionalnom smislu i potpuno novog pogleda na nacionalni interes.
Šta bi, dakle, bila istina o motivima za poslednje Đinđićeve političke i državničke nastupe? Tajna se krije u poslednjim mesecima njegovog života. Tu tajnu teško da bismo mogli da dokučimo da nema jedne stvari koja nam potpuno osvetljava pogled na tog „novog“ Đinđića. Radi se, naime, o kampanji koju je pokrenuo za odbranu srpskih nacionalnih interesa u regionu, i posebno na Kosovu i Metohiji. I za ovu kampanju se lako može reći da je tu bio u pitanju njegov dnevno-politički interes da verbalno brani Kosovo, kako ne bi zbog indiferentnog stava prema tom pitanju izgubio prve sledeće izbore. Ovaj argument bi imao logike da je Đinđić ovu kampanju otvorio na unutrašnjem političkom planu kao što to Aleksandar Vučić danas stalno čini glumeći patriotizam, jer ga to ništa ne bi koštalo. Međutim, prvi i osnovni, potpuno preovlađujući ton ovoj kampanji davala je njena spoljno-politička orijentacija, diplomatska i medijska bitka za Kosovo i Metohiju na međunarodnom planu, čime je istoga časa Đinđić stvorio sebi mnogo neprijatelja i ugrozio svoje međunarodne pozicije. Ovo nikako nije mogao biti njegov realno-politički interes, već stvar ličnog izbora.
Naime, prvog februara 2003. godine Zoran Đinđić je zatražio od komandanta snaga NATO-a u jugoistočnoj Evropi Gregorija DŽonsona da obezbedi uslove za neodložan povratak do hiljadu pripadnika srpskih snaga bezbednosti na Kosovo i Metohiju. Zatim je uputio opominjujuća pisma Savetu bezbednosti UN, šefu UNMIK-a i šestorici vodećih svetskih lidera: DŽordžu Bušu, Vladimiru Putinu, Toniju Bleru, Gerhardu Šrederu, Žaku Širaku i Silviju Berluskoniju. U tom periodu je dao i veliki broj intervjua vodećim domaćim, evropskim i svetskim medijima pokrećući temu Kosova (Špigl, Tajms, Glas Amerike, TV BiH, Frankfurtske vesti, Večernje novosti, RTRS… ). Šokirao je svetsku javnost povezujući eventualnu nezavisnost Kosova sa sledstvenom prekompozicijom regiona i mogućom nezavisnošću Republike Srpske. Sastajao se intenzivno sa Dobricom Ćosićem, autorom čuvene ideje podele Kosmeta, kao i sa viđenijim kosovsko-metohijskim Srbima, čiju je podršku dobio, počeo je glasno i jasno da se žali da je Srbija dobila premalo od Zapada za kooperativnost koju je pokazala od oktobra 2000. godine, počeo da pokazuje skepticizam prema Evropskoj Uniji u koju treba da uđemo tek za 10 godina…
Njegovi najbliži saradnici iz tadašnje Vlade svedočili su o tom „drugačijem“ Đinđiću. Jedni se sećaju svoje zbunjenosti kada je Đinđić došao na sednicu Vlade i postavio nimalo naivna pitanja: šta treba da se radi ako Kosovo postane nezavisno, šta ako Albanci krenu da proteruju preostale Srbe sa Kosova i Metohije, šta ako se napravi iznenadna revizija Dejtonskog sporazuma koja bi ukinula Republiku Srpsku… Drugi čak tvrde da je Đinđićevim ubicama „bio neophodan nekakav mig spolja“, da taj „mig“ ima veze sa njegovom kampanjom za Kosovo, odnosno da „ta njegova odluka da nekim moćnim krugovima pomrsi račune, a drugima otvoreno pokaže da nešto nisu u stanju ili ne znaju da urade, ima veze sa njegovim ubistvom, samo dva i po meseca kasnije“ (NIN, Beograd, 5. maj 2005, str. 18-21).
Od dnevnog političara do državnika
Svi se, međutim, slažu u tome da je od dnevnog političara Đinđić najedanput postao državnik. Evo šta on sam o tome kaže sedam dana pred smrt: „Zbog trenutnog stanja stvari ozbiljno sam zabrinut za Srbiju koju ostavljamo svojoj deci i unucima. Sve što sam u životu postigao, postigao sam plivajući uzvodno. Nikad nisam birao lakši put. Zato i mislim da na njega nemamo pravo, pogotovo sada kad se na dnevnom redu istorije našlo ključno pitanje srpske državnosti. Pitanje bez čijeg rešavanja nećemo moći da planiramo ni svoju budućnost, niti da rešimo problem srpske etničke ugroženosti koji je u dobroj meri i posledica nejasnog statusa srpske države kojoj preti opasnost da postane predmet tuđih etničkih apetita. Duboko sam uveren da mi moramo da imamo konačno zaokruženu državu, pošto ona samo tako može da brani svoj nacionalni interes. Nas više ne sme zadovoljavati da imamo suverenitet spolja, dok nas iznutra izjeda neki osmi putnik. Nama u državnom gnezdu ne treba kukavičije jaje. Ne bih voleo da učestvujem u nečemu zbog čega bi neko kroz pedeset godina imao razlog da za mene kaže: Onaj Đinđić je bio naivan, pravio je državu za nekog drugog“ (svi citati koji slede preuzeti su iz knjige: Zoran Đinđić o Kosovu, Udruženje građana Cer, Beograd, 2003).
Problem za međunarodnu zajednicu u pojavi jednog ovakvog nacionalnog lidera morao je biti veliki: poznati Miloševićev protivnik, čuveni opozicionar, veliki demokrata i zapadnjak, jedan od najperspektivnijih evropskih lidera po sudu raznih inostranih ustanova koje su mu dodeljivale brojne nagrade, onaj koji je isporučio Miloševića u Hag, političar sa izuzetnim poznanstvima i vezama na Zapadu, koji je govorio više jezika i potpuno poznavao/živeo Zapad – najedanput počinje da svim snagama brani srpske nacionalne interese i ukazuje na nepravilnosti u zapadnom odnosu prema Srbima. Šta uraditi sa takvim političarom? Ne možeš mu prikačiti etiketu da je retrogradna snaga, nastavljač Miloševićeve politike, novi Milošević, izolovati ga i uvesti mu sankcije. To bi izgledalo krajnje providno i čak smešno. Ne možeš koristiti uobičajenu prozapadnu ideološku argumentaciju protiv srpskog nacionalizma, jer je Đinđić bio baštinik, sledbenik i apologeta tih istih prozapadnih ideja. Moraš ili napraviti potez neprijateljstva prema dojučerašnjem prijatelju, pa tako otkriti svoje prave namere, ili biti pošten i udovoljiti njegovim zahtevima?! Ovo je bila veoma složena i teška situacija za zapadnu diplomatiju.
Nije bilo načina kako mu doskočiti. Đinđić je bio dugoročni pobednik, imao je sve argumente na svojoj strani i čistu prozapadnu biografiju. Trebalo je mnogo vremena da mu se pravi nova biografija i izmišljaju afere. Dugo bi potrajalo dok bi ga izolovali i smenili. Taman je sve izgledalo završeno sa Srbima, a odjednom dobijaju možda i mnogo veći problem nego što su ga imali sa Miloševićem. Šta im ostaje kao jedino rešenje? Jedino da ga ubiju. Ili ne reaguju na informacije o domaćim pripremama atentata na njega ili ga čak i potpomognu sa svoje strane.
Zoran Đinđić je konstatovao jednu prostu činjenicu za koju nam je dugo trebalo da je shvatimo: nemamo sigurnih saveznika, ali imamo konstantne neprijatelje, naše interese neće niko drugi braniti nego se mi moramo na tome odlučno angažovati. Evo njegovih reči: „Srbija treba da krene u odlučnu političku inicijativu! Akcija nama u ovom trenutku ne može da škodi. Prvi korak u ovoj taktici je nametanje teme! Ova odlučna inicijativa će najpre zbuniti i naljutiti međunarodnu zajednicu! Niko ne radi za nas, a postoje oni koji rade protiv nas! Zato samo svojom akcijom možemo da pariramo takvom stanju stvari“.
Da li je Zoran Đinđić od ateiste postao verujući čovek (po svedočenju mitropolita Amfilohija, pred smrt je prilikom službenog boravka u Jerusalimu, na ličnu inicijativu, posetio Hristov grob), od nacionalno nesvesnog Srbina – zaštitnik nacionalnih i državnih interesa, od evropejstvujuščeg političkog lidera – evroskeptik? Da li je Đinđić tek sa pozicija vlasti uvideo neka spoljna politička kretanja uperena protiv srpskog naroda, koja u vreme svog opozicionog staža nije primećivao ili je mislio da su izazvana isključivo Miloševićem? Da li je, konačno, Đinđić pred smrt pomirio u sebi vrednosti „nebeske“ i „zemaljske“ Srbije? Da li je između ličnog i stranačkog interesa, sa jedne, i opšteg, nacionalnog i državnog interesa, sa druge strane, Đinđić izabrao ovo drugo? I da li je zbog svega toga morao biti ubijen?
Možemo o dr Zoranu Đinđiću misliti šta god želimo. Možemo odbaciti i samu pomisao da se uopšte mogao promeniti ili da par meseci ispravnih stavova mogu iskupiti decenije pogrešnih. Možemo njegove predsmrtne političke inicijative gledati kako god, ali moramo priznati da je u ovim njegovim aktivnostima Srbija po prvi u put posle 1945. godine imala nekakav pokušaj državne strategije. Tako krupan državnički čin nije mogao učiniti „stari“, „dnevnopolitički“ Đinđić, već jedan potpuno „preumljeni“, „preobraženi“ – „novi“ Đinđić, koji je dobro razumeo šta se Srbima sprema, ne želeći da izgubi dušu gledajući svoje lične interese bez obzira na propast svoga naroda koju je video da dolazi. Minimum što danas možemo jeste da izrazimo poštovanje prema ovom Đinđiću, koji po istorijskoj vrednosti i značaju daleko prevazilazi sve ono po čemu žele da nas nateraju da pamtimo „zvaničnog“, „obrađenog“ Đinđića. Dokle god „Srpsko pitanje“ na Balkanu ostane nerešeno, aktuelnost Đinđićeve poslednje, predsmrtne političke vizije neće proći.
Nepoznati Đinđić
Daleko pre martovskog pogroma srpskog naroda na Kosovu i Metohiji 2004. godine i proglašenja tzv. kosovske nezavisnosti 2008. godine (što se sve dogodilo nakon njegovog ubistva), dakle na vreme i korak pre, Zoran Đinđić izlazi sa „Strategijom za Kosovo i Metohiju“ (u pitanju je dokument internog karaktera sa kojim su bili upoznati samo predstavnici najviših državnih organa Srbije i najznačajnijih nacionalnih organizacija Srba na Kosovu i Metohiji), u kojoj između ostalog stoji: „Srbija treba da krene u odlučnu političku inicijativu. Osnovu te inicijative treba da čini zahtev da se već u sadašnjoj fazi jasno definišu prava i interesi Srba na Kosovu i Metohiji, kao i mehanizmi zaštite prava srpske zajednice na KiM. Prvi korak u ovoj taktici je nametanje teme. Nezavisna država Kosovo i Metohija najlakše će nastati u mraku i tišini. Čim se upali svetlo i čim počne otvorena rasprava, naše šanse rastu. Prvi konkretni zahtev na kome treba da insistiramo jeste vraćanje kontigenta vojske i policije, što je predviđeno rezolucijom 1244. Treba da zahtevamo tačan datum povratka. Malo je verovatno da će ovaj zahtev biti sproveden, ali insistiranjem na njemu stvaramo prostor za neke druge zahteve. Kada se međunarodna situacija našom aktivnošću razbistri, svima će biti jasno da se Rezolucija 1244. ne sprovodi isključivo u onim delovima koji štite interese Srbije i Srba…”
U pismu SB UN od 7. februara 2003. godine Đinđić kaže: „Šta reći o autoritetu međunarodne zajednice ako nijedan zahtev koji se tiče prava države Srbije i Crne Gore nije ostvaren: ni rešavanje problema Kosova putem „autonomije“, ni vraćanje proteranih Srba, ni vraćanje kontigenta vojske i policije, ni afirmacija suvereniteta Srbije i Crne Gore? Opravdani prigovor koji se među građanima čuje jeste da demokratska Srbija nema bolji međunarodni tretman oko rešavanja kosovskog problema nego što ga je imala kada nije bila demokratska“.
„Večernje novosti” od 27. februara 2003. prenose jedno lucidno Đinđićevo pitanje: „Na novinarsko pitanje koje bi rešenje na Kosmetu zadovoljilo sve tri strane, premijer je odgovorio kontra pitanjem: A, koja je treća strana? Pa, međunarodna zajednica – odgovorio je novinar RTS-a. Šta, zar i oni treba da dobiju deo Kosova i Metohije – upitao je Đinđić“.
U intervju za „Frankfurtske vesti”, koji prenosi „Politika” od 28. februara 2003, Đinđić izgovara retko ozbiljno jeretičku misao za jednog prozapadnog političara u Srbiji: „Meni je veoma žao što su za neke ljude u Evropi i svetu dobri Srbi-demokrate samo oni Srbi koji se odriču nacionalnog interesa svoje zemlje i što neki misle da rat u Iraku treba da bude naš nacionalni interes, a ne rešavanje pitanja Kosova“.
Zabranjeni Đinđić
U svom poslednjem štampanom intervjuu („Večernje novosti”, 6. mart 2003) Đinđić prenosi reakcije Zapada na njegovu inicijativu oko KiM i daje skicu nacionalnog interesa kako ga on vidi: „Reakcije koje su do mene došle bile su zaista prilično nervozne. Ali, imam utisak i da sam ponekoga uhvatio usred nekih radnji. Čini mi se da nekima remetimo koncepciju za Balkan i Kosovo i Metohiju. Treba ih i razumeti. Taman su bili napravili svoj koncept, a onda neki Đinđić počinje da pali svetlo. I govori: Stanite, ne može više tako, da vidimo šta je dosad urađeno i kuda dalje. Meni je ova reakcija bila dokaz da, u suštini, postoji neki prećutni plan da se 2004. ili 2005. godine zaokruži nezavisnost Kosova.
Bojim se da se neke stvari nisu bitno promenile od trenutka kada sam pre sedam-osam godina, na jednom predavanju u Americi, rekao da mi tadašnja američka politika liči na Titovo: „slaba Srbija – jaka Jugoslavija“.
Ne smemo više dozvoljavati da svoj nacionalni interes definišemo prema tome šta neki drugi misle da je naš nacionalni interes. Kao čovek koji razmišlja o svojoj deci i unucima, zabrinut sam zbog demografske situacije, debalansa između albanskog i srpskog naraštaja stanovništva. Toliko da ozbiljno razmišljam o budućnosti srpske države u kojoj bi živelo milion i po Albanaca koji bi imali pravo da kupuju nekretnine na Terazijama, da kupuju preduzeća na privatizacijama novcem od trgovine drogom koji se meri desetinama milijardi dolara. Zbog trenutnog stanja stvari ozbiljno sam zabrinut za Srbiju koju ostavljamo svojoj deci i unucima”.
Siniša Nikolić, tadašnji Đinđićev šef kabineta, svedoči o jednom neformalnom razgovoru sa zapadnim diplomatama u Briselu iz tog perioda: „Početkom novembra 2002. godine prisustvovao sam obraćanju premijera Srbije Zorana Đinđića predstavnicima potkomiteta za evropske integracije EU i drugim zvaničnicima EU u Briselu. Bila je to prilika da u nekoliko dana druženja sa Đinđićem od njega čujem početne inicijative za rešavanje konačnog statusa Kosova. Izražavao se slikovito kao i uvek: Naš najveći protivnik, kao i do sada, jeste zaborav. Kao da se trudimo da kosovski problem što pre stavimo pod tepih očekujući da će se on jednog dana rešiti sam od sebe. Bojim se da će međunarodna zajednica u dogledno vreme reći: kosovska nezavisnost je tako velika divlja gradnja da ne možemo da je rušimo; hajde da je legalizujemo. Tako bi Kosovo postala svojevrsna međunarodna Kaluđerica. U zvaničnom obraćanju Đinđić tom prilikom nije eksplicitno objašnjavao svoju Kosovsku inicijativu, ali je u neformalnim razgovorima sa diplomatama žučno i detaljno predstavljao scenario rešavanja konačnog statusa. Imao sam utisak da su njegovi sagovornici posebno negativno reagovali na termin konačni status.
U jednom trenutku, stojeći u holu kongresne sale sa šoljom kafe u ruci, okružen sa desetak evropskih diplomata, Đinđić je odgovarajući na njihova pitanja igrao pravu simultanku koja se nije zvala šah, već Kosovo. Nije vreme za konačno rešavanje kosovskog pitanja, rekao je jedan diplomata. Kada će biti vreme?, pitao je Đinđić, i ne čekajući odgovor, sam odgovarao: Kada na Kosovu ne bude više Srba? Kada posle zakonodavnog, sudskog i izvršnog atributa državne suverenosti, koji sad imaju, Albanci dobiju i ingerencije nad bezbednošću? Kada međunarodna zajednica, nakon verovatnog rata sa Irakom, bude htela da pokaže da nema ništa protiv muslimana i Albancima pokloni kosovsku nezavisnost?
Imao sam utisak da su njegovi sagovornici taj skup napustili duboko uznemirani. Činilo se kao da je premijer Srbije upalio svetlo u prostoriji u kojoj su oni u mraku završavali neki započeti posao.
Šetajući briselskim ulicama, ponesen utiskom prethodnih diskusija, govorio mi je o koracima koje treba napraviti u rešavanju pitanja Kosova. Prvi korak je animirati međunarodnu zajednicu po pitanju Kosova. Ona ne želi da joj mi sada namećemo to pitanje, ali mi moramo insistirati na konkretnom predlogu. Taj predlog bi bio stvaranje Bele knjige o učinku međunarodne zajednice na Kosovu u protekle četiri godine. Da vidimo koju ocenu bi dobio povratak vojske i policije u skladu sa Rezolucijom 1244, kako bi ocenili povratak Srba u svoje kuće, šta bi rekli za bezbednost nealbanskog življa, koju ocenu zaslužuju standardi? Drugi korak je da u Savetu bezbednosti iniciramo donošenje rezolucije o federalizaciji Kosova i davanju Srbima konstitutivnih prava. Ako to ipak ne bi funkcionisalo, verovatno bi sledeća inicijativa morala da bude – razgovor o nekakvom Kiparskom modelu za Kosmet, sa civilizovanim teritorijalnim razmeštanjem stanovništva. Srbija bi sa tom federacijom imala asimetričan odnos – sa srpskim entitetom dublje, sa albanskim labavije veze. Ako ni to ne bude funkcionisalo, onda bi, posle nekoliko godina, moralo da usledi neko interno razgraničenje. O razgraničenju bi se na miran način dogovorili Srbija, kosovski Srbi i Albanci, uz saglasnost međunarodne zajednice. Krajnja, rezervna varijanta je: međunarodna konferencija. Bitno je da ne izgubimo inicijativu, čime bismo pokazali da smo nezainteresovani za Kosovo. Upravo to mnogi u međunarodnoj zajednici očekuju od nas – da se predamo“ (NIN, Beograd, 5. maj 2005, str. 21).
Možemo se, naravno, slagati ili ne slagati sa Đinđićevom strategijom i posebno završnom ćosićevskom idejom podele Kosova i Metohije, ali nema sumnje da je ovo bio pravovremen pokušaj da se na Kosovu i Metohiji spase sve što se spasti može i sačuva država Srbija što neokrnjenija, i to u mnogo težim i po nas nepovoljnijim geopolitičkim okolnostima nego danas.
Poslednji TV intervju
Poslednji Đinđićev televizijski intervju dat je za Radio-televiziju Republike Srpske prilikom njegove posete Banjaluci 21. februara 2003. godine. U ovom veoma bitnom razgovoru na sva ključna srpska nacionalna pitanja Zoran Đinđić najpre konstatuje da je Vlada Srbije, dve godine posle 5. oktobra, stekla određeni demokratski kredibilitet i pravo da postavi i neka teška pitanja, „jer ako naš međunarodni ugled treba da se zasniva na tome da mi prećutkujemo svoje nacionalne interese, onda nam taj ugled baš i ne treba mnogo” (https://www.youtube.com/watch?v=a4__F3im7o0). On kaže da ekonomske reforme neće uspeti ako se najpre ne reše krupna pitanja u regionu, ali ne na uštrb srpskog naroda: „Ako se u Beogradu pokrene neka tema onda je to odmah nacionalizam, a ako se na drugoj strani pokrene deset puta oštrije ista tema onda je to razumljivo, onda su to rane iz prošlosti, onda se tu traže neka opravdanja”. Za pitanje Haškog tribunala je rekao da „Karla del Ponte ima svoje prioritete, a mi imamo svoje: naš cilj nije da budemo odlikaši baš u svakom predmetu”. Đinđić otvoreno priznaje da Srbija nije napravila timove za odnose sa Republikom Srpskom, Rusijom, Kinom, što smatra katastrofom, posebno u ekonomskom smislu. Takođe, on kaže da je „prošlo to vreme kada se Srbima mogla pripisati kolektivna odgovornost”. Za Srbiju Đinđić kaže da je „kičma Balkana, na glavnom putu između Bliskog istoka i Evrope”, da je lider koji ima ideje koje želi da ponudi svima u okruženju u zajedničkom interesu.
U ovom intervjuu, koji se ispostavio kao njegovo političko zaveštanje, Đinđić otvoreno i hrabro postavlja pitanje dvostrukih standarda na Zapadu i izlaže neke potpuno nove političke stavove: „Kad se priča o nacionalnim interesima, onda Amerika može da ima nacionalni interes u Iraku, a Srbija ne može da ima nacionalni interes na Kosovu – kako? Zaslužili smo da se naš nacionalni interes uvažava… Vi u svetu ne možete ništa da uradite ako ne proizvedete krizu… Prva faza je stvaranje u svetskom javnom mnjenju raspoloženja da se tema Kosova i Metohije pokrene. Druga faza je da mi izađemo sa svojim idejama kako to pitanje može da bude rešeno… Mi nećemo odustati. Mi ćemo, bez obzira na kritike i molbe koja sam ja dobio iz mnogih centara svetskih da malo spustim loptu, da tu temu ne talasam, ja sam rekao ne, ja imam poštovanje za vaše prioritete, za vaše državne interese, ali nemojte da tražite od mene da to budu moji prioriteti… Kao što ja vas uvažavam, uvažavajte i vi mene. Biće teško, ali nijedan veliki posao se ne može bez muke obaviti… Pošto ste ista država vi treba da dozvolite da albanski biznismeni kupuju po Srbiji, da učestvuju u privatizacijama… neka kupe Terazije, Elektroprivredu i neka sutra Srbija bude albanska država – to je ono što neće se desiti i što ćemo mi sprečiti… Ako ne važe granice republika bivše Jugoslavije na pitanju Srbije, onda neće važiti ni za koga, jer kako objasniti sada da je jedini presedan napravljen upravo na Srbiji… Ako vi želite da sada stvorite albansku državu u 21. veku na teritoriji koja pripada državi Srbiji, onda ćete otvoriti ponovo proces koji ste mislili da ste Dejtonom zatvorili… Mislim da je to bio to jedan vrlo konstruktivan moj pristup koji je izazvao, po mom mišljenju, u Sarajevu neopravdano nervozne reakcije, koji je u Vašingtonu izazvao možda opravdano nervozne reakcije i koji u Briselu nije bio dobro primljen, ali je to istina… Ja sam mnogo više izgubio lično nego što sam dobio, ali ja sam jedan svoj kredit koji imam za poslednjih 10 godina kao demokratski političar na Balkanu stavio na jedan tas za koji mislim da je od državnog i nacionalnog interesa. Ako moji prijatelji u svetu kažu – E, sad si nas razočarao – onda oni nisu moji prijatelji… To da vi sada strance uključujete kao deo svoje unutrašnje politike – to je bolesno. Mi imamo tu bolest još uvek u Beogradu. Mi imamo ambasadore nekih zemalja koji se ponašaju kao da su šefovi stranaka u Srbiji… Mi moramo kao građani da taj stav zauzmemo da poštujemo sebe… i da ne dopustimo da se toliko sa strane mešaju u naše odnose… U ovim stvarima nacionalnim marketing je jedna vrlo ružna stvar… ”.
Ovo su svakako političke izjave na koje nismo bili navikli od Zorana Đinđića i bilo kog prozapadnog političara u Srbiji.
Nacionalni Đinđić – Za ujedinjenje Srbije, Crne Gore i Republike Srpske
Uprkos ogromnoj cenzuri kojoj je izloženo sve ono što je Zoran Đinđić govorio i radio u poslednjih šest meseci svoga života, vreme je da šira javnost upozna i druge njegove nepoznate političke ideje koje su od kapitalnog značaja, poput ujedinjenja Srbije, Crne Gore i Republike Srpske, kao – kako se Đinđić izrazio – „najprirodnije stvari na svetu”.
U jednom telefonskom intervjuu za crnogorske medije uoči smrti Đinđić praktično izlaže novi nacionalni program: „Mi smo jedna država, jedna zajednica Srbije i Crne Gore – dve srpske države. Mi mislimo da je jedino rešenje našeg nacionalnog i državnog pitanja nakon raspada bivše Jugoslavije u tome da se stvori Savez srpskih država u koji bi ušle Srbija, Crna Gora i Republika Srpska i da to treba da bude naš politički i nacionalni cilj. Ako to ne može odmah, mi treba da radimo na tome i treba da se trudimo kao što se Zapadna Nemačka trudila 50 godina da pripoji Istočnu Nemačku. Da se izvrši to jedinstvo jer je to nešto prirodno, tako i mi treba da kažemo najprirodnija stvar na svetu je da se mi spojimo. Ako sada uslovi nisu takvi – radićemo na tome da za dve, tri godine budu. I da napravimo jednu državu čije će jezgro biti Srbija, Crna Gora i Republika Srpska koja će biti uređena država… u kojoj se zna koji narod je tu državu stvorio, uz sva prava za nacionalne manjine, uz sva građanska prava… Jer sve druge države koje su demokratske, kao što su Nemačka, Francuska, Italija… su nacionalne države. Što znači da ta priča, koja se i kod nas često širi, da mi treba da budemo građanska država a ne nacionalna država potiče od ljudi koji ne poznaju uopšte istoriju. Najbolje demokratije su nastale u nacionalnim državama…“ (https://x.com/boskoobradovic/status/1230514007603384321).
Iz ovog kratkog citata možemo izvući više izvrsnih političkih poruka koje čak i mnogi tzv. srpski nacionalisti nisu smeli javno da iskažu, a kamoli da se to očekivalo od onog „zvaničnog Đinđića”: da su Srbija i Crna Gora dve srpske države, da srpski narod ima pravo da se ujedini kao i nemački, da je naš nacionalni interes formiranje Saveza srpskih država, da je to prirodno i da na tome treba raditi bez obzira na to koliko će vremena biti potrebno za ostvarenje ove ideje, da su najbolje demokratije nacionalne države… Sve šok do šoka za ostrašćenje građaniste i drugosrbijance koji bi da prisvoje Đinđića za svoje anacionalne ili čak antisrpske stavove, iako on nikada nije bio bez nacionalnog osećanja, o čemu svedoči i njegova poseta dr Radovanu Karadžiću na Palama za vreme građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji ili čestitka generalu Ratku Mladiću povodom Dana Vojske RS.
Kad pročitate sve ovo, da li je to Zoran Đinđić o kome nam pričaju poslednjih decenija njegovi obožavaoci ili neki potpuno drugačiji i nepoznati? Zašto nam je zabranjeno da sve ovo znamo o Đinđiću? Zar je kod njegovih poštovalaca sa prozapadne strane srpskog političkog spektra došlo do cenzure svega što je govorio u ovih poslednjih pola godine života, jer je to ocenjeno kao nedopustivo „nacionalističko skretanje”¬? Zar ćemo dozvoliti da nam sve ovo ostane tabu tema u njegovoj biografiji?
Nema niti jednog razloga da se o Zoranu Đinđiću, njegovom liku i delu, ne razgovara iz klasičnog naučnog ugla – ZA i PROTIV. Kao i svaka velika istorijska ličnost imao je mnogo i velikih mana i vrlina, radio i mnoge dobre i loše stvari. Međutim, ono što se nikako ne sme dopustiti jeste cenzura poslednjih šest meseci njegovog života, koje kao da nisu postojale za mnoge njegove biografe i sledbenike. A možda se upravo u njima krije njegova iskustvena, zrela i završna politička misao.
Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri
