Drugog novembra 2025. godine u svim novinama i portalima u Srbiji udarna sportska vest je bila: „Srđan Blagojević više nije trener Partizana”.
„Crno-beli” su tog dana izdali i zvanično saopštenje u kojem je stajalo: „Na predlog potpredsednika za sportska pitanja, gospodina Predraga Mijatovića, Upravni odbor Fudbalskog kluba Partizan doneo je odluku o smeni trenera prvog tima, gospodina Srđana Blagojevića. U naredne dve utakmice, do reprezentativne pauze, ekipu će predvoditi pomoćni treneri Marko Jovanović i Đorđije Ćetković, a o daljim odlukama javnost će biti obaveštena tokom reprezentativne pauze. Fudbalski klub Partizan se zahvaljuje gospodinu Blagojeviću na dosadašnjem radu i želi mu mnogo uspeha u nastavku karijere”.
Devetog marta 2026. godine sportska vest dana je: „Srđan Blagojević opet trener Partizana.” Ni ovaj put nije izostalo zvanično saopštenje:
„Na danas održanoj sednici Upravnog odbora Fudbalskog kluba Partizan izvršena je analiza sportskih rezultata od starta prolećnog dela prvenstva. Rezultati su za klub neprihvatljivi. Dodatno je ocenjeno da je neophodno da se preduzmu aktivnosti kako bi se kriza rezultata, a posebno kriza stručnog rada, zaustavile. Upravni odbor je većinom glasova (4-1) imenovao Srđana Blagojevića za novog šefa stručnog štaba. Novi stručni štab će sa radom početi sutra, 10. marta 2026. godine”.
Neverovatno. Neozbiljno čak i za neki seoski klub, a kamoli za višestrukog prvaka Jugoslavije i Srbije. Kada je Blagojević smenjen Partizan je bio lider na tabeli, a na zimsku pauzu je otišao sa četiri boda prednosti. Samo tri meseca kasnije zaostaje čak deset bodova iza lidera Crvena zvezde, a igra „crno-belih” je dosadna, anemična i daleko od dobrog. Tim je očigledno nespreman. Užas.
Šta će danas Srđan Blagojević reći svojim igračima, kako ih povesti na trening, kako uvežbavati neke kombinacije, kako ih uveriti da moraju više da trče, da češće šutiraju na gol, kada je početkom novembra dobio lekciju da je sve uzalud, da rezultati nisu u prvom planu, već jednostavno da neko očigledno izvan kluba vuče sve poteze i produžava „crno-belu” agoniju.
Klub iz Humske je već godinama u velikim problemima. Naravno da se može raspravljati i pričati o razlozima takvog stanja, o sponzorima koji su godinama zaobilazili Humsku, jedne gurali napred, a druge u „kanal”, o oprostu bankarskih kredita, ali situacija je takva kakva jeste, a kraj Partizanovog posrtanja se i ne naslućuje.
Žalosno je da legenda kluba Predrag Mijatović srlja iz greške u grešku, žalosno je da se treneri menjaju kao na tekućoj traci, žalosno je što se rad sa mlađim kategorijama zapostavio, žalosno je da su se za velike pare dovodila navodna pojačanja sumnivog kvaliteta, žalosno je da su tribine sve praznije i praznije, žalosno je da publika stalno skandira „uprava napolje”, žalosno je, jednostavno, toliko toga da je odavno prešlo granicu koju će Partizanov navijač da toleriše. Kakva je to politika kluba. Zar ta logika nije na rubu pameti.
Uništen je odnos sa ljudima koji vole klub. Jedino u čemu je popularni Mijat revnosan, a u tome se veoma ističe i Rasim Ljajić jeste stalno moljakanje i hvaljene voljenog vođe da im „daruje” koji milion evra kako bi klub mogao normalno da funkconiše. Ne nude nikakvo rešenje osim što redovno upozoravaju navijače da navijaju sportski.
Navijačima je dosta parola, obećanja, floskula i demagogije. Dosta im je pozorišnih predstava i ovakvih igrokaza. Žele da Partizan bude klub na koji mogu sa budu ponosni, gospodski klub s gospodskim rukovodstvom, koji se prema igračima, trenerima, gledaocima, legendama, pa i protivnicima odnosi s poštovanjem.
Partizanu je došlo krajnje vreme. Odzvonilo je. Ostaće samo spomenik, brojni trofeji, anali o velikim pobedama, igranju u finalu Kupa šampiona, a u sefu „paučina” i gomila neipunjenih obećanja. Neki su živeli raskošno na račun trofejnog kluba. Uvećali su svoje bankovne račune, a klub doveli na rub propasti.
Milorad Bjelogrlić
