Broj navodnih atentata na predsednika Vučića i njegovu porodicu je poprimio tolike razmere da odavno prevazilaze najpokvareniju moguću maštu njegovih saradnika i savetnika. Osim da se nisu dogodili niti pripremali, ono što je zajedničko svim tim izmišljenim atentatima na Vučića je da niko nikada nije procesuiran. Vrlo karakteristično nijedna optužnica nikada nije podignuta. A brojni su ljudi u to uključivani po potrebi trenutka. Setimo se samo onog gde su glavni zaverenici bili bivši predsednik Tomislav Nikolić, fitnes instruktor Zorane Mihajlović i novinar Slaviša Lekić. Međusobno se nisu poznavali ali im je zajedničko bilo da hoće da naude predsedniku Vučiću. Iskreno me zanima da li je Zorana promenila fitnes instruktora posle toga ili je on nastavio da joj održava potrebnu kondiciju. Da ne pričamo o 98 bezbedonosno interesantnih osoba koje su se prema tvrdnjama policije šunjale po Jajincima noseći neupotrebljivo oružje kako bi izvšile likvidaciju predsednika i njegove porodice.
Veliki broj ljudi je završio u pritvoru pod zastrašujućim optužbama ali bez ikakvog epiloga. Jednostavno to je bilo za jednokratnu upotrebu kako bi Vučićevi blatoidi imali o čemu da pišu, a on sam mogao do mile volje da se prenemaže i govori o svojoj navodnoj ugroženosti. Ta predstava se već više od deceniju igra pred nama samo se smenjuju učesnici. Ako ovako nastave uskoro će Vučić pokušati sam na sebe i svoju porodicu da izvrši atentat što bi svakako bilo nešto jedinstveno u svakom pogledu.
Uvek kad se dešavaju ovakve stvari one služe da bi se pokrivale stvarne strahote koje čine Vučić i njegovi saradnici ovom narodu i državi. Posebno afere koje se ne mogu drugačije skriti osim proizvodnjom neverovatnih događaja u kojima je po pravilu ugroženost predsednika i njegove porodice na prvom mestu. Bilo da je u pitanju zaplena ozbiljne količine narkotika, Božićna zabava u redakciji Informera gde im na uvce peva osuđeni ubica ili najčešće izdaja svih nacionalnih i državnih interesa.
Ovo poslednje, na primeru Kosova i Metohije i Vučićeva saradnja sa Kurtijem, uz obaveznu predaju i poslednjih oblika državnosti i prisustva Srbije na teritoriji svoje kolevke su bili najčešće razlog za javne pokrivalice tipa hoće da ubiju Vučića ili da zaustave razvoj Srbije. I to u trenutku kad je Vučića izdaja i prodaja svih nacionalnih i državnih interesa baš ponela. U tom kontekstu se i spominje nedavna poseta Marka Đurića, popularnog Mister Bina, Vašingtonu, gde mu je njegov američki imenjak sa prezimenom Rubio, prema dostupnim izvorima, dostavio sve odredbe sporazuma o međusobnom priznanju Srbije i Kosova. Prema istim izvorima, taj sporazum iliti nezapamćena izdaja u istoriji Srbije, trebalo bi da se u najkraćem roku ozvaniči.
Da bi pomenuta izdaja prošla što lakše i jednostavnije, navodno je sa srpske strane ponuđen i dodatni paket u kojem se spominje niški centar za brze intervencije gde bi Ruse nasledili Amerikanci, prodaja EPS-a, a sve to u zamenu da Vučić ostane kao premijer još četiri godine na vlasti i bar jednom još na hoklici sretne Trampa. Uz to da Tramp malo zažmuri na istragu oko nameštanja izbora u Americi vođenu iz Beograda, i naravno zaboravi na akcije DEA vezane za ogromne količine narkotika koje se skladište ili proizvode u Srbiji, a kasnije distribuiraju po Evropi i svetu.
Šta god, u svakom slučaju, stvari oko Kosova i Metohije ulaze u poslednju fazu i Vučićev pečat izdaje nijedan izmišljeni atentat više ne može skriti. Čovek koji je spreman da tako nešto uradi da bi za neko vreme produžio svoju neograničenu vlast je pokvaren do srži ili ozbiljno bolestan. Ili i jedno i drugo. Narod koji je spreman da ćutke pređe preko svega toga i po ko zna koji put proguta silne Vučićeve laži, ne zaslužuje da postoji. Još manje da se ikada više nazove Srbima i hvali srpskim imenom i poreklom.
Nije dovoljno što poljoprivrednici danima već blokiraju brojne puteve i saobraćajnice, prosipajući mukom stečeno mleko i upozoravajući nas da sa ovakvom vlašću uskoro nećemo imati šta da jedemo, u zemlji za koju se često ističe da bi svojim proizvodima mogla da hrani pola Evrope. Kad vidite ministra poljoprivrede Glamočića koji više deluje kao uplašeni miš pronađen na dnu kace i čujete šta govori, onda vam je jasno da se poljoprivredi u Srbiji crno piše. Isto važi i za ministra spoljnih poslova i mnoge druge Vučićeve kadrove koji su tu instalirani kako bi pre svega on sa svim svojim svakodnevno izgovorenim lažima i obmanama delovao donekle normalno i prihvatljivo.
Ako se sad ne pobunimo i podignemo svoj glas protiv izdaje i prodaje države u kojoj smo rođeni i nacije i vere kojoj pripadamo, onda je bolje da zauvek zaćutimo.
Ćutanje donosi brojne privilegije, pobuna slobodu koja može biti neizvesna. Na nama je da izaberemo. Opravdanja više nema.
Srđan Škoro
