Vladajući krugovi u Nemačkoj i nizu drugih relevantnih država EU, konačno počinju da misle i u nekim segmentima deluju, politički racionalno. Naravno, to ne znači ni principijelno, niti humano, već po svoje države pragmatično.
Evropska unija je dugo robovala ideologiji iracionalne emancipacije navodno ili stvarno marginalizovanih grupa. Iz jedne krajnosti išlo se u drugu, umesto da se promišljeno otklanjaju nepravde u ime funkcionalnog boljitka evropske zajednice i njenih delova.
Kontraproduktivno ponašanje EU sistema je između ostalog podrazumevalo (a i dalje je to neretko slučaj, mada je za očekivati da još dugo neće biti tako) LGBT ekstremizam, prenebregavanje klasično shvaćenih nacionalnih interesa, zanemarivanje hrišćanske tradicije, relativizaciju porodičnih vrednosti, dopuštenje po evropske zemlje neproduktivne migracije (prihvatanje i onih koji iz zemalja Afrike i Azije nisu došli da rade već da žive od socijalne pomoći i pri tome se ponašaju kriminalno te napadno insistiraju na uvezenim modelima ponašanja).
Ruku pod ruku sa tim išao je na drugi način zeleni radikalizam (bezumno odricanje od niza i dalje korisnih izvora energije, zanemarivanje rudarstva u svim a ne samo uistinu neprihvatljivim aspektima, nepromišljena deindustrijalizacija).
Sve u svemu, od saveza evropskih zemalja koji je od unapređenja proizvodnje čelika i uglja, preko tržišno-finansijskih integracija u cilju uvećanja sopstvenog bogatstva, trebalo da stigne do svega onoga što se ispoljava kroz jačanje parametara geopolitičke moći, skrenulo se na stranputicu koja pogoduje društvenom ambijentu ispunjenom islamizacijom, jačanjem kriminala, gaženjem prava uslovno rečeno autohtonog stanovništva, slabljenjem evropskih država u globalnim razmerama, neproduktivnim poreskim opterećenjem srednje klase (najbogatiji imaju mogućnost da to preko raznih poreskih rajeva i drugih kombinacija izbegnu).
Tek kada se Brisel suočio sa onim što doživljava kao Trampovu izdaju „evroatlantske ideje“ – ili drugačije rečeno pokušajem Amerike da ponovo „postane velika“ agresivnim stavljanjem akcenta na državni egoizam, imperijalizam, neokolonijalizam i tome slično, zanemarujući savezništva koja ne donose korist – stavio je prst na čelo. Počeo je da shvata da iznutra trula EU, odnosno njene članice gnjile ponaosob, ostaju bez šanse da se iole uspešno bore u sve surovijoj globalnoj areni.
Tako se, korak po korak, uz ubrzanje istih proporcionalno onome što naš narod karakteriše izrekom „dogorelo do noktiju“, stiglo do definisanja nove politike Berlina, koja će, stiče se utisak samo je pitanje vremena, postati temelj delovanja EU u narednom periodu.
Nemački kancelar Fridrih Merc prezentovao je ovih dana plan vladajuće Hrišćansko-demokratske unije (koja je dugo zapravo bila ateističko-kvaziliberalna falanga) za „potpuni zaokret“ zemlje na čijem je čelu, a koji ne bi bio stran ni nekadašnjem njenom lideru Konradu Adenaueru (1876-1967), umnogome zaslužnom za obnovu i uspon Zapadne Nemačke posle poraza u Drugom svetskom ratu.
Taj plan podrazumeva rigoroznu kontrolu granica i strogu migracionu politiku (nemačkoj je objektivno gledano neophodna adekvatna radna snaga ali joj ne trebaju socijalni slučajevi, kriminalci i islamisti), smanjenje poreza koji guše ekonomiju i destimulišu vredne ljude, racionalnu a ne džabalebarošku socijalnu politiku, jačanje vojske, odustajanje od zelenog ekstremizma u korist industrijskog razvoja, suzbijanje nasilja (bez gledanje kroz prste onima koji su navodno neprilagođeni novoj kulturi i „istorijski frustrirani“), pronatalitetske mere, obnovu svega onoga od čega zavisi postojanost nacionalnog identiteta.
Konačno, Evropa namerava da se vrati svojoj staroj, „dobroj“ politici moći. To naravno nije za sve povoljno, ali je normalno. Države i njihove zajednice se odvajkada sebično bore da njima bude dobro, a ne da sebe što više demorališu i na druge načine oslabe. Da li će EU stvarno uspeti da se skine sa razornih ideoloških droga i uspešno počne da obnavlja svoju snagu, ostaje nam da vidimo, ali već sada slobodno možemo da kažemo: ona ne menja odnos prema nama u pozitivnom smeru! Plan za njen boljitak nije i smernica za naš preporod. Gazila nas je iz kvazi-liberalnih pobuda, sada će to da nastavi da radi iz hladnog računa.
Da se ne lažemo: tranzicija od Evroatlantskog u Četvrti Rajh za nas nije blagotvorna! I pre obznanjenog plana „velikog zaokreta“ – dok je u svojoj kući još zalivala korov „ekološkog fundamentalizma“, ali već je shvatala da na prikriven način tamo gde može mora da „starinski“ počne da radi u prilog jačanja svoje privrede – Nemačka je kod nas podržavala neokolnijalni pristup rudarstvu u kontekstu opasnog litijum eksperimenta (pokušaj da se taj element po prvi put, uz testiranje novih tehnologija na ljudima i prirodi, eksploatiše u solidno naseljenim, zelenim i vodom bogatim oblastima).
Dok je kontraproduktivno omogućavala da u nju doseljeni islamistički podmladak može duhovno-politički nesputano da se razvija, u Srbiji je po sebe vrlo utilitarno gurala projekat opterećen ogromnim rizikom za našu populaciju. Sada su Nemci rešili – što ja kao ideološki suverenista i univerzalni zagovornik nacionalnih vrednosti načelno pozdravljam – da se prvog odreknu, ali nema sumnje radi jačanja svoje zemlje spremni su da još napadnije guraju poslednje i sve drugo nalik tome.
Kako je Merc rekao „poredak zasnovan na pravilima kakva smo poznavali više ne postoji“, te ubuduće Nemačka i Evropa moraju biti sposobne da se bore za svoje interese. Ukratko, da to ponovim, evropski imperijalizam i neokolonijalizam (u postmodernom ruhu) nesumnjivo ponovo naveliko stiže!
U takvim okolnostima Vučić je rešio da prihvati da Srbija, onda kada od strane osvešćenih evropskih neokolonijalista bude pozvana, uđe u EU reformisanu po principu više zona. Uz sadašnju, gde iako neformalno već i sada postoje različite lige, bila bi uobličena i nova EU sfera bez prava na veto i ko zna čega još, ali sa svim mogućim obavezama, u koju bi bile smeštene Srbija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija, Albanija, Moldavija i Ukrajina, a pride i naša separatistička pokrajina Kosovo.
Ne samo što se od Srbije očekuje da zaokruži njeno (i tako zbog veleizdajničke politike režima daleko odmaklo) priznaje, već i da bezrezervno ispuni sve druge uslove koji su joj postavljeni ili će biti postavljeni. Najmanje se tu radi o vladavini prava, demokratiji i tome sličnom. Dok je EU pričala o visokoparnim vrednostima, godinama je u Srbiji prihvatala izgradnju Vučićevog kartel-autokratskog modela vladavine kako bi on zauzvrat legalizovao NATO agresiju iz 1999. i protivpravnu otmicu Kosova od naše zemlje. Zatim su Brisel i Berlin ušli u domen opakih rudarskih poduhvata, za koje im je trebao dokazano mračni kvisling kakav je Vučić, koga je baš briga za sopstvenu zemlju.
Možemo da zamislimo kakva nam se pravila igre spremaju u budućnosti, u drugom EU pojasu, namenjenom za ekonomsku eksploataciju i geopolitičku upotrebu kao topovskog meso „drugorazrednih“ Evropljana, od strane glavnih igrača iz sastava prve evro-unijatske lige. Aleksandar bez Kosova je spreman da sve već uobličene ili u fazi razrade po nas predatorske odredbe prihvati, kako bi produžio rok svog vladarskog trajanja i osigurano miran odlazak sa vlasti jednog (kako se nada dalekog) dana.
To mu se u Berlinu i Briselu priznaje kao kvalitet. Otvorena NATO peta kolona u Srbiji – koja se sada organizuje u tzv. proevropsku koaliciju – nema šansu da dođe na vlast a i da je se teorijski kojim slučajem dokopa, njeni potezi bi naišli na nesalomljiv otpor građana. Vučić, lažni patriotski trgovac nacionalnim interesima, i dalje uz sebe ima deo hipnotisanog naroda koji misli da on brine o Srbiji (drugim rečima nije sveden samo na SNS interesnu zajednicu, koja je i sama po sebi vrlo velika).
EU moćnici polaze od toga da ako se u okviru nove misije brzog uvođenja Srbije u EU (ne u pravu „ujedinjenu Evropu“ već u njen, kao što je jasno, neokolonijlani podrum), kroz neki vid fejk ekspertske vlade posle predstojećih izbora SNS kartel objedini sa tzv. prozapadnim blokom (i još ponekim), prljavi geopolitički posao koji žele da bude objavljen može da se odradi. Vučiću je to poklon jer dobija još nekoliko godina za saučestvovanje u eksploataciji Srbije i mogućnost da na EU nivou legalizuje svoja dosadašnja nedela. Nejaka prozapadna opozicija i njen prateći NVO i ostali orkestar, imaće priliku da se uključe u raspodelu plena.
Aca lažni Srbin bi nas tako na belom konju uveo u EU kazamat, Srbija bi se potpuno odrekla Kosova i mogućnosti da gradi produktivna partnerstva za Rusijom, Kinom i drugim oponentima dominacije onih koji su raskomadali sprske zemlje, te bi njeno građanstvo nastavilo da tavori u tek malo stilski promenjenom spin diktatorskom i kartel ekonomskom ambijentu. Uz to bismo postali i stecište neproduktivnih islamističkih i drugih migranata koje razvijene EU zemlje ne mogu da vrate kući a ne žele ih više unutar svojih granica!
Lepo je što se Nemačka i EU polako vraćaju sebi, ali to ne znači da nama išta dobro nude. Nemojmo zato da nasednemo na stare prevare u novoj ambalaži ovdašnje SNS vladajuće političke mafije i NATO-EU pete kolone, koja je spremna da prvoj padne u zagrljaj na mig zajedničkih stranih mentora. Srbija mora da nastavi da se bori protiv svih tih štetočina ako i ona hoće da se vrati sebi. To nije lako ali nemamo drugu mogućnost ako nismo spremni da se pomirimo sa totalnom nacionalnom kapitulacijom!
Dragomir Anđelković
