Boris Tadić, ponekada i to nehotično, uradi i nešto dobro za srpski narod. Tako nas je nedavno, sebi na štetu, medijskim nastupima podsetio koliko je ogavan bio „žuti“ režim (u okviru koga je, doduše, on bio bolji od većine podređenih i partnera), te kako zbog političkog gađanja u odnosu na one na vlasti (npr. njegovu ekipu), može da se napravi fatalna greška i podrže njihovi oponenti koji mogu da ispadnu i gori (Alek bez Kosova sa SNS termitima).
Zbog sveta onoga što su „žuti“ radili Srbiji, od gaženja nacionalnih interesa do sprovođena pljačkaške tranzicije, toliko besnih i očajnih građana podržalo je SNS gladne vukove koji su se pretvarali da su borci za socijalno i umereno nacionalno oslobođenje Srbije. Umesto toga što su obećali, kao što dobro znamo, od njih smo dobili produbljivanje veleizdaje i totalnu sistemsku kriminalizaciju.
Poučeni time, danas ne smemo da nasednemo na ružičaste priče političara koji su ponikli iz „žutog“ bratstva ili iz, sa njim srodnih, NVO i drugih EU-NATO kvislinških središta političkog okupljanja, koji se kao bore protiv Vučića kako bi „preporodili“ Srbiju. Tu se, naravno, ne radi o tome, već o prevarantskom pokušaju vladajuće reinkarnacije prethodne kvislinško-lopovske garniture jer se nadaju da su Vučićeva mega nedela relativizovala njihova. Daleko bilo, to nam nikako ne treba!
Cilj postmodernih okupatora i opozicione frakcije njihovih saradnika je da se stvori predstava da je jedini spas od SNS kartela – koji je kao suviše nacionalistički (uprkos dokazanoj veleizdaji) i proruski (što je takođe farsa), uz to što je primitivan i banditski (e to je već realnost) – prihvatanje, bez ikakvog balansiranja, forsiranog briselskog kursa. To je lukava priprema nove kompozicije za stari kolosek koji, kristalno je jasno, vodi do iste mrtve tačke.
I da se pragmatično gledano ne radi o iracionalnoj ponudi da molimo da nas prime na brod koji tone, medijski i politički propagandisti takvih gluposti „zanemaruju“ jednu suštinsku činjenici: Vučić je primarno EU kvisling (dok su mu veze sa drugim globalnim središtima moći sekundarne, ma koliko lično-partijski donekle važne). Tragikomično je od Brisela očekivati da izleči Srbiju od rana koje su mu njegove sluge iz sada vladajuće izdajničke frakcije, uz njegovo aminovanje, nanele!
Politika i logika često ne idu zajedno, pa zato „naši“ stari „žuti“ igrači, sada preformatirani u niz partija, tako drsko lažu da je samo bitno rešiti se Vučića i okrenuti EU, pa će Srbija procvetati! Koješta! Važno je da SNS kartel ode a da „žuti“ destruktivci ponovo ne dođu u priliku da razjedaju ono malo nacionalnih interesa i ekonomskih resursa što nam je preostalo.
Srbiji treba suverenizam i iskreno geopolitičko održavanje ravnoteže u sopstvenom interesu (umesto sadašnjeg pozerskog balansiranja), a ne produbljivanje EU okupacije pod vođstvom dokazanih izdajnika. Setimo se u vezi sa tim samo toga da kao što je Vučić prodao sever Kosova, „žuti“ su pre toga slično uradili sa ostatkom naše južne pokrajine, onda kada su 2008. pristali da tamo ključnu ulogu od UMNIKA preuzme EULEKS, te su time protivno Rezoluciji 1244 omogućili pretvaranje privremenih kosovskih institucija u nelegalne državne.
Posle svega rečenog o ponašanju njegovog režima u prošlosti, da se vratimo u sadašnjost, onome ko je započeo veleizdajnički posao koji je Vučić nastavio. Boris Tadić – u skladu sa nalozima iz Brisela koje imaju svi političari koji žele da se kvalifikuju da ih EU podrži u nekoj budućoj raspodeli srpskog kolača vlasti – sada blati Rusiju. Tvrdi da je ona najodgovornija za dolazak SNS kartela na vlast (pomene uzgred i Angelu Merkel koja je u nemilosti današnjeg berlinskog establišmenta, da ne bi bilo providno šta radi), a Vučić i dalje, po njemu, kao stavlja ruske interese ispred srpskih.
Svako ko nešto zna o našoj (geo)politici, svestan je da su to nebuloze. Rusija 2012. godine u Srbiji nije imala ni ono malo medijskih poluga meke moći sa kojima sada raspolaže, a njene nevladine organizacije i fondovi su taman bili aktivni koliko i danas, što znači negde malo iznad nule. Vučić je kombinaciju za dolazak na vlast – u duhu stare okupacione doktrine povremene rotacije kvislinga, kako bi novi radili i ono oko čega stari zatežu (što je ponovo aktuelno ali na njegovu štetu) – pravio sa francuskim i izraelskim službama, oficijelnim Berlinom, raznim eksponentima američkog uticaja.
Rusi su imali drugorazrednu ulogu, da ne koče prilagođavanje socijalista novim okolnostima, na koje uzgred budi rečeno nisu ni imali najveći uticaj (od Miškovića do britanske agenture, tu je bilo značajnih dirigenata, jer kako se kaže: „koliko para toliko i muzike“). Taman tako se i ovdašnji režim odnosi prema Moskvi od kada se učvrstio na vlasti. Daleko je od toga da mu je prva rupa na geopolitičkom sviralu, iako i njoj gleda da povremeno izađe u susret.
Činjenica je, istine radi, da je Kremlj početkom 2012. dobio obećanje Tomislava Nikolića da ako SNS preuzme državno kormilo, Srbija će sa Rusijom končano sklopiti dogovor o strateškom partnerstvu (što je DS prihvatio pa odlagao), te će na to dodati kao šlag na torti zaključivanje vojno-tehničkog sporazuma, odnosno postaće posmatrač u ruskom vojnom savezu ODKB (analogno kao što je u NATO).
Rusima je to značilo zbog međunarodnog prestiža i, još više, za unutrašnju upotrebu (navodno šire krug partnera i prevazilaze posthladnoratovsku marginalizaciju), premda se brzo pokazalo da je u pitanju prazna priča. SNS je 2013. odradio ono što je obećao nešto više od godinu dana ranije, na inicijalno oduševljenje Moskve, i onda perfidno nastavio politiku tihog približavanja NATO-u prethodne vlasti, uporedo sa prepuštanjem severa Kosova prištinskim separatistima i povlačenjem poteza u prilog faktičkog priznanja lažne kosovske države. Rusi su posle nekog vremena shvatili o čemu se radi, ali verovatno se i nisu previše osećali iznevereno, jer su jedne njihove prevrtljive partnere u Srbiji zamenili drugi. Nisu bili na gubitku, iako se ispostavilo da ništa ozbiljno nisu ni dobili.
Nije se, znači, radilo o tome da su izgubili relativno iskrene saradnike, već im je napola propala jeftina investicija. Nastavili su u skladu sa tim dalje, surovo gledajući svoje interese. Razume se, s punim pravom imamo osnov da im sa srpskog patriotskog stanovišta prebacimo to, odnosno prigovorimo što se nisu borili da u Srbiji stvore po sebe prijateljski politički blok (samo pravi srpski nacionalni činioci stvarno mogu da budu saveznici Moskve), ali to je druga i duga priča. Ono što je sada bitno istaći, to je da ruski greh neangažovanja te vrste, a umesto toga opredeljenje za zaštitu minimuma sopstvenih interesa kroz degutantan nastavak šurovanja sa onima koji kod nas drže vlast na štetu srpskog naroda (a dugoročno rade i protiv Rusije), ipak nije analogan svemu onome negativnom što nam čini Zapad koji Srbiji otima Kosovo i Metohiju, ruši Republiku Srpsku, nameće srebreničku genocidnu izmišljenu krivicu.
Ali kakvigod bili, nisu nam Rusi suštinski bitni; nama jedino mi treba da budemo važni na takav način. Nije otuda ni prvorazredni problem to što stari-novi prozapadni opozicioni kandidati za kvislinške upravljače Srbije, uporedo sa poslovično sterilnim delovanjem protiv Vučića, posvećeno satanizuju Rusiju. Nevolja se ogleda u tome što naturanjem bezrezervnog EU puta rade protiv Srbije i Srba, na polju okončanja onoga što nam NATO čini od kraja 20. veka.
Da bi opskurni posao mogao da okonča, Srbi moraju da mu se konačno potpuno prepuste i krotko, bez pokušaja da tome pariraju, stave sve što dušmani žele da nam amputiraju na NATO i EU dželatski panj. Da nije tako, brojne ajkule u našem malom ali medijski uticajnom evroatlantskom akvarijumu koje bi htele da isplivaju na državnu površinu, ponudile bi radi toga u ime svojih stranih mentora neki minimalni geopolitički aranžman prihvatljiv narodu Srbije kako bi im se on priklonio (npr. vraćanje bar kontrole nad delom Kosova i Metohije te poništavanje pregovaračke glave 35. prema kojoj je sada uslov za EU integracije zaokruživanje faktičkog priznanja Kosova, revitalizacija izvornog Dejtona).
Kao što znamo od toga nema ništa. Mi treba da se izvinimo NATO Đuri što nas je tukao te da ga snishodljivo zamolimo da nastavi da nas zlostavlja. Ko to hoće evo mu Borisa i ekipe pa neka njih podrži zato što je ljut na Vučića, umesto da se bori da on sa svojim kartelom bude srušen sa vlasti i smešten gde mu je mesto, a „žuta“ kvislinška konfederacija konačno ode na političko smetlište.
Dobro je što studenti neće sa njom, ali važno je da sa uverimo i da na njihovoj listi u iole većem broju nisu prisutni oni koji su joj idejno srodni ili čak gori od nje (tipa ultra srbofoba Dinka Gruhonjića i njegovih pulena), te da jasno bude potvrđeno opredeljenje za poštovanje Ustava Srbije u svim aspektima, uključujući i kosovsko-metohijski. Ako ne bude tako, nedvosmisleno patriotska Srbija mora da krene svojim posebnim putem, uz sav rizik od fragmentacije fronta za promene. Ipak, nadam se da će većina studentskih plenuma odgovornim nacionalnim potezima to sprečiti. Zaslužuju da u njih i dalje imamo poverenje.
Na kraju još jednom da ponovim ono što su nam studenti poručili već 2024: da on ode a da se oni prethodni ne vrate! Hvala Borisu Tadiću na podsećanju da na tome moramo da istrajemo!
Izvor: Beta
