Od strane tzv. levice, poslednjih nedelja aktuelizovano je pitanje tzv. desnice u kontekstu priče o šurovanju sa Vučićem. Kao „desničari“ iz opozicije su generalno njegovi trojanski konji, a „levičari se bore za demokratske promene. Koješta! Onih koji zakulisno igraju za režim ima u svim zonama srpske političke scene. Kao što su širom nje raspoređeni i akteri koji u nekom momentu skinu maske i otvoreno pokažu svoje opskurno prorežimsko lice.
Mnogo se, svakako opravdano, u vezi sa tim priča npr. o ulasku Milice Zavetnice u SNS ekipu, ali se „zaboravlja“ da su isto to ranije učinile i nekadašnje uzdanice evroatlantske Srbije, Kori Udovički i Gordana Čomić. Da ne pričamo i o prozapadnim liderima koji su pomagali Vučiću da u prethodnom periodu legalizuje pokradene izbore i anulira za njega opasne narodne proteste izazvane onim što je tokom glasanja uradio.
Da sada sve to i drugo što se tiče „desno-leve“ kolaboracije sa SNS kartelom ipak ostavimo po strani, a podstaknuti aktuelizovanim naklapanjima o „levici“ i „desnici“, usredsredimo se na to šta se pod tim terminima kod nas podrazumeva, te koliko je to utemeljeno u vezi sa Kosovom i Metohijom.
Kod nas se „desnicom“ najčešće nazivaju oni politički subjekti koji su naglašeno nacionalno i suverenistički usmereni, a „levicom“ faktori kojima je EU sa svojim preovlađujućim vrednosnim sistemom (od LGBT agende do evroatlantizma) na pravom mestu. Da li je to – uz marginalizaciju socijalno-ekonomskih orijentira – utemeljen kriterijum za pomenutu podelu sada i nije bitno, već je važna ukorenjena predstava od koje ćemo krenuti dalje.
Obično se kaže da je Kosovo za „desnicu“ svetinja te ni po koju cenu nije spremna da prihvati odricanje od makar i nominalnog njegovog statusa u sastavu Republike Srbije. Opet, za „levicu“ se misli da ako i nije ekstremna – tj. apriori antisrpski nastrojena pa podržava skoro sve pretenzije Prištine, Sarajeva, Zagreba, crnogorskih sledbenika Mila Đukanovića i Sekule Drljevića – onda makar „pragmatično“, radi EU integracija, prihvata odricanje od Kosova i Metohije.
U kojoj meri rečeno važi za razne „levo“ ili „desno“ pozicionirane političare, neka svako sam proceni i iz toga dodatno izvede svoj konkretan (a ne samo opšti) stav prema njima. Sada je nešto drugo relevantno, a to je da pokušamo da bar mestimično ispravimo naš prekomerno iskrivljeni politički jezik. Drevni kineski filozof Konfučije s pravom je tvrdio da ako je jezik u raskoraku sa realnošću, sistem je nakaradan i u njemu ništa ne funkcioniše onako kako bi to trebalo da bude ako se misli o koristi za narod i državu.
Kosovo i Metohija je deo Srbije u skladu sa našim važećim Ustavom, te zvaničnom pozicijom krovne međunarodne ogranizacije, Ujedinjenih nacija, o tom pitaju. Ustav, naš ili bilo čiji, nije Sveto pismo i na pravno utemeljen način može da se menja. I svako za to sme da se zalaže. Međutim, dok se to ne desi u celini ili delimično, Ustav mora da se poštuje u vidu u kome postoji. On je noseći stub pravnog poretka. Odbijanje da se uvažava, nije ni „leva“ niti „desna“ politika, već gaženje srži pravnog sistema.
U skladu sa rečenim, kada se radi o odnosu prema teritorijalnom integritetu Republike Srbije načelno, a pogotovo po pitanju ugroženog Kosova i Metohije, možemo jedino da govorimo o podeli partija i drugih društvenopolitičkih faktora na ustavne i antiustavne, one koji su na liniji uvažavanja duha vladavine prava i druge, koji ga nipodaštavaju.
Zanimljivo je da koda nas ima mnogo činilaca koji ističu svoju privrženost tzv. evropskim vrednostima – a u njihovom temelju su, makar nominalno, ustavnost i vladavina prava – ali kada se radi o Kosovu i Metohiji obezvređuju ih. To nas ponovo vraća na iskrivljenost jezika i sledstveno tome svesti, pa tako nema baš malo onih koji tvrde da su demokrate EU orijentacije, a zapravo su zatočenici titoističkog totalitarizma. Ali to je već tema za neki drugi tekst!
Sada je bitno da smo raščistili stvari u vezi sa nakaradnom podelom na „levicu“ i „desnicu“ u korelaciji sa kosovskim separatizmom, te da ubuduće one koji bagatelišu njegov ustavni status, od vrha vlasti do opozicije, nazivamo onako kako i treba: političkim kriminalcima koji vrše atak na ustavni poredak ove države! Nisu samo veleizdajnici već su i neprijatelji prave demokratije. Ni više, ni manje od toga! Što da im to ne kažemo u lice umesto što okrećemo glave dok drsko ugrožavaju naše nacionalne vrednosti?
Dragomir Anđelković
