„ZARAZA SE ŠIRI“, „ALARMANTNO STANJE“, „ŠUGA HARA VRTIĆEM I ŠKOLOM“ — rečnik vanrednog stanja prati vest o nekoliko slučajeva šuge u predškolskoj i školskoj ustanovi na Umki. U medijskom prostoru stvara se utisak zdravstvene pretnje, iako je reč o bolesti koja nikada nije iskorenjena, ali jeste pod dobrom medicinskom kontrolom. Dodatnu konfuziju proizvodi i navođenje broja registrovanih slučajeva u Beogradu, 345 ukupno tokom 2024.godine, iako šuga ne podleže obaveznom prijavljivanju, pa takvi podaci nemaju stvarnu epidemiološku vrednost.
Ovaj obrazac nije nov. Tako se pre nekoliko godina pisalo o sifilisu kao o „bolesti koja se vratila“, iako nikada nije ni odlazila. Isto važi i za tuberkulozu. Reč je o bolestima koje medicina poznaje, leči i drži pod kontrolom, ali koje su u javnosti pogodne za moralnu paniku, stigmu i senzaciju.
Ono što, međutim, uporno izostaje iz fokusa jesu bolesti koje su zaista opasne i potpuno preventabilne. Smrt četiri bebe od pertusisa, kao i raniji smrtni ishodi od morbila, prošli su gotovo bez ozbiljne društvene rasprave. A upravo su to bolesti protiv kojih postoji obavezna vakcinacija i čije širenje direktno zavisi od procenta imunizovane dece.
Država već godinama pokazuje nemoć, ali i odsustvo političke volje, da procenat vakcinacije podigne na oko 95 odsto, nivo koji obezbeđuje epidemijsku stabilnost. Umesto jasnih poruka, sistemske kampanje i dosledne primene zakona, javni prostor je prepušten relativizaciji. Postoji čitav arsenal „vodiča“ kako izbeći MMR vakcinu. Antivakcinalni narativi se normalizuju. A pojedini njihovi nosioci ostaju zaštićeni čak i kada dolaze iz redova uglednih lekara i profesora univerziteta.
U takvom ambijentu, država ne reaguje kao čuvar javnog zdravlja, već kao tihi posmatrač. Sankcije se ne primenjuju, odgovornost se razvodnjava, a granica između ličnog uverenja i ugrožavanja drugih ostaje namerno nejasna. Posledica toga nisu apstraktne statistike, već konkretni smrtni ishodi od bolesti koje nisu ni smele da se dese.
Zato šuga postaje naslov, a pertusis „fusnota.“ Sifilis senzacija, a pad vakcinacije tehnički detalj. Bolesti koje medicina drži pod kontrolom proglašavaju se pretnjom, dok se stvarne pretnje prećutkuju jer zahtevaju odluke, borbu, sukobe i odgovornost. Zahtevaju sistemska rešenja za koja država nema ni kapaciteta ni interesovanja.
U toj tišini institucija, problem više nije u bakterijama i virusima. Problem je u državi koja je odustala od toga da javno zdravlje brani znanjem, autoritetom i doslednošću, a strah i skretanje pažnje prepustila tabloidnim naslovima.
Zato je važno vratiti stvar u realne okvire.
Šuga (scabies) je poznata, jasno definisana i izlečiva kožna bolest, koja se najčešće prenosi dugotrajnim, bliskim kontaktom, a ne kratkotrajnim boravkom u istom prostoru. Njeno prisustvo u vrtiću ili školi nije razlog za zatvaranje ustanova, već za pravovremenu identifikaciju, lečenje obolelih i njihovih bliskih kontakata. Najčešći simptom je intenzivan noćni svrab, uz promene na koži koje se javljaju
između prstiju, na šakama, zglobovima, stomaku i u pregibima, a kod dece ponekad i na stopalima ili temenu. Bolest nije opasna, ali može potrajati ako se ne leče svi kontakti istovremeno. Terapija je standardizovana i efikasna, a uz osnovne higijenske mere problem se uspešno rešava.
Sličnu sudbinu u javnom prostoru imaju i vaške, još jedan zdravstveni problem koji je praktično stalno prisutan u dečjim kolektivima, ali se uporno tretira kao znak zapuštenosti ili „nečega što se ne sme desiti“.
I šuga i vaške nisu pokazatelj nebrige, već činjenica života u zajednici. Njihova stigmatizacija ne doprinosi prevenciji. Naprotiv, podstiče prikrivanje i odlaganje lečenja i doprinosi skretanju pažnje sa ozbiljnih zdravstvenih i društvenih problema.
dr Slavica Plavšić
