Nakon ustavnih promena sprovedenih 2022. godine i donošenja seta pravosudnih zakona 2023. godine, Republika Srbija je dobila normativni okvir koji, po svom konceptu i rešenjima, predstavlja značajan iskorak ka jačanju nezavisnosti sudstva, samostalnosti javnog tužilaštva i unapređenju pravne sigurnosti. Ti zakoni su doneti nakon dugotrajnog procesa, uz široku stručnu raspravu i aktivno učešće stručne i zainteresovane javnosti, upravo sa ciljem da se obezbedi stabilan i predvidiv sistem u oblasti pravosuđa. Efekti tako obimnih i sistemskih reformi ne mogu biti sagledani u kratkom roku, stoga otvaranje novog kruga izmena pravosudnih zakona izaziva ozbiljnu zabrinutost. Posebno je problematično to što se predložene izmene pojavljuju bez javne rasprave, analize važećih rešenja, bez jasno identifikovanih nedostataka postojećeg sistema i bez argumentovanog obrazloženja.
U tom kontekstu, predloženi set izmena pravosudnih zakona ne deluje kao rezultat nužnosti i temeljne stručne procene, već kao korak koji potencijalno narušava tek uspostavljenu normativnu stabilnost. Upravo zato je potrebno kritički sagledati kako sadržaj predloženih rešenja, tako i način i postupak njihovog donošenja.
Ukazujemo da česte i nedovoljno obrazložene izmene pravosudnih propisa mogu imati dalekosežne negativne posledice po nezavisnost i samostalnost pravosuđa, pravnu sigurnost i poverenje građana u institucije. Posebno ističemo da se u predlozima od 22. decembra, osim opšte napomene o potrebi da se izmene i dopune zakona sprovedu u hitnom postupku, ne nalazi uverljiva argumentacija koja bi takvu hitnost opravdala. Izostanak jasnih razloga za ubrzano donošenje rešenja dodatno produbljuje sumnju u opravdanost predloženih izmena i otvara pitanje njihove svrhe.
Predlog za mogućnost novog mandata predsednicima sudova je suprotan principu ograničenja vlasti. Suština jednog mandata je da spreči koncentraciju moći i uticaja u jednoj osobi, funkcija predsednika je u službi institucije, a ne lična pozicija. Novi mandat predsednika suda može dovesti do dugoročne personalizacije funkcije, suprotno demokratskom principu smenjivosti. Sud nije organizacija koja zavisi od jedne osobe – rukovodioca, već institucija koja mora funkcionisati na osnovu ustaljenih pravila i profesionalnog kadra. Kontinuitet se obezbeđuje jačanjem institucije. Novi mandat može dovesti do dugoročne personalizacije funkcije, zavisnosti sudija i zaposlenih od predsednika suda radi napredovanja, kao i stvaranja odnosa lojalnosti umesto profesionalne autonomije.
Institucionalno znanje mora biti sistemski dokumentovano i prenosivo, a ne vezano za jednu ličnost. Ako institucija zavisi od jednog rukovodioca, to ukazuje na slabost sistema. Kontinuitet rada suda obezbeđuje jačanje institucije kroz jasne procedure i strategije, a ne kroz dug boravak jedne osobe na funkciji. Novi mandat nosi rizik stagnacije, održavanja starih praksi i zatvaranja institucije za nove ideje. Promene na funkciji predsednika suda omogućavaju nove pristupe upravljanju i unapređenje rada, dok dug period na čelu institucije može postati mehanizam za nagrađivanje „podobnih“, a ne objektivno uspešnih Dug period na funkciji može stvoriti osećaj sigurnosti koji nije uvek u skladu sa interesima efikasnog rada suda.
Razlozi za obrazovanje Četvrtog osnovnog suda zasnovani su na pretpostavci da će jedan infrastrukturni projekat dovesti do naglog porasta broja sporova u opštini Surčin. Međutim, takva prognoza ne mora biti tačna: demografski trendovi, promet nepokretnosti i broj postupaka ne moraju imati sigurnu tendenciju rasta. Izmene u mreži sudova treba da se oslanjaju na dugoročne demografske činjenice, a ne na projekcije efekata jednog projekta. Pored toga, sporna je procena da za sprovođenje zakona nisu potrebna finansijska sredstva. Osnivanje novog suda podrazumeva značajne troškove, potrebne su: prostorije, oprema, infrastruktura i kadrovi. Bez jasno definisanog budžeta i adekvatnog finansiranja, rizikuje se usporavanje rada postojećih sudova, administrativni haos i dodatno opterećenje zaposlenih, umesto unapređenja dostupnosti pravde.
Nejasni su razlozi za hitne izmene zakona u oblasti Posebnog tužilaštva za visokotehnološki kriminal. Ovo tužilaštvo je osnovano posebnim zakonom, sa nadležnošću na teritoriji cele države, što potvrđuje njegov specifičan i samostalan status. Naziv „posebno javno tužilaštvo“ i zakonske odredbe koje rukovodiocu daju prava i dužnosti glavnog javnog tužioca jasno ukazuju na njegovu institucionalnu samostalnost. Predložene izmene umanjuju nadležnosti rukovodioca ovog tužilaštva i prenose ih pod kontrolu Višeg javnog tužioca u Beogradu, čime se derogira status specijalizovanog organa i narušava princip podele nadležnosti. Umesto očuvanja ravnoteže u sistemu, izmene vode ka koncentraciji moći u jednom centru, suprotno svrsi zbog koje je tužilaštvo osnovano.
Predloženim izmenama briše se jedna od nadležnosti Visokog saveta tužilaštva i ukida komisija koja kolegijalno odlučuje po prigovorima, a ta nadležnost prelazi na neposredno višeg glavnog javnog tužioca. Umesto odluka donetih većinom, uz raspravu i balans stavova, odlučivanje se vraća jednom licu, čime se gubi mehanizam kolektivne kontrole. Takvo rešenje predstavlja korak unazad u odnosu na važeće stanje: komisija je uvedena radi jačanja samostalnosti javnih tužilaca i ublažavanja rigidne hijerarhije. Predložene izmene poništavaju taj napredak i vraćaju sistem na staro, smanjujući garancije samostalnosti i objektivnosti u odlučivanju.
Asocijacija sudijskih pomoćnika
