Od Goranа Pantelića do Aleksandra Dikića, od protesta do pritvora, jedno od najtežih krivičnih dela iz Krivičnog zakonika postalo je rutinska kvalifikacija u politički osetljivim slučajevima.
Od radikalnih objava na društvenim mrežama, preko protesta, do televizijskih emisija i studentskih okupljanja – optužba za „nasilno rušenje ustavnog poretka“ u Srbiji sve češće se koristi kao odgovor države na političku neposlušnost.
Iako zakon ovo krivično delo predviđa za najteže oblike ugrožavanja države, praksa poslednjih godina pokazuje da je ono postalo jedno od najšire primenjivanih sredstava za privođenje aktivista, studenata i javnih kritičara vlasti.
Bizarnost slučajeva
Kada je u aprilu 2020. godine Valjevac na privremenom radu u inostranstvu Goran Pantelić putem društvenih mreža pozivao na „ustanak protiv diktatora“ ispred Skupštine Srbije, delovalo je da je reč o još jednom radikalnom, ali marginalnom političkom istupu na internetu.
Ipak, samo nekoliko dana pre najavljenog okupljanja, Pantelić je uhapšen na granici Austrije i Nemačke, po poternici iz Srbije, zbog pretnji predsedniku Aleksandru Vučiću i poziva na „ustanak“.
„Dotični diktator Aleksandar Vučić je uterao strah, podmitio sve, one što nije mogao da podmiti, ucenjuje pretnjama“, rekao je Pantelić sredinom aprila. Pozive na rušenje vlasti, uvrede i pretnje Vučiću iznosio je u stotinama objava na Fejsbuku, Instagramu i Jutjubu od početka aprila te godine. Pisao je da „stiže iz šume“ da „skine“ Vučića, govorio da će ga „tucati dok ne pozeleni“ ili dok mu „oči ne istera napolje“.
Pantelić je potom završio u minhenskom zatvoru. Protiv njega je vođen predistražni postupak zbog ugrožavanja bezbednosti funkcionera i pozivanja na nasilnu promenu ustavnog uređenja. Ipak, nemačke vlasti su odbile njegovo izručenje, procenjujući da pravna kvalifikacija dela ne zadovoljava standarde. Taj slučaj ostao je jedan od prvih signala koliko je pojam „rušenja ustavnog poretka“ podložan različitim tumačenjima.
Od izuzetka do pravila
Više od tri i po godine kasnije, u decembru 2023, optužba za rušenje ustavnog poretka ponovo je dospela u centar pažnje, ovoga puta nakon nereda na protestu ispred Skupštine grada Beograda. Tokom pokušaja opozicione liste „Srbija protiv nasilja“ da uđe u zgradu i proglasi pobedu na lokalnim izborima, na objekat su bacane kamenice, a više od 40 ljudi je uhapšeno. Nekolicina je ubrzo zaključila sporazume o priznaju krivičnog dela uz uslovne zatvorske i novčane kazne.
Slična kvalifikacija korišćena je i tokom protesta protiv rudarenja litijuma, kada je nekoliko ljudi uhapšeno zbog navodnog planiranja nasilja na protestu zakazanom za 10. avgust 2024.
Upravo od tog trenutka, prema oceni pravnika i organizacija za ljudska prava, optužba za rušenje ustavnog poretka prestaje da bude izuzetak i postaje obrazac.
Protesti, studenti i Krivični zakonik
Tokom 2025. godine zabeležene su desetine slučajeva privođenja i procesuiranja ljudi zbog sumnje na ovo krivično delo, gotovo isključivo u vezi sa protestima. Studenti, aktivisti, opozicioni funkcioneri i javne ličnosti našli su se pod istom pravnom kvalifikacijom.
Poslednji takav slučaj dogodio se 24. decembra 2025, kada je uhapšen kolumnista i autor emisije „Bez ustručavanja“ na KTV Aleksandar Dikić. Policijsko zadržavanje do 48 sati određeno mu je zbog, kako je navedeno, pozivanja na promenu ustavnog uređenja.
Povod za hapšenje, prema dostupnim informacijama, bila je Dikićeva izjava u kojoj je studentima poručio da im je cilj rušenje režima i stvaranje sistema „koji će funkcionisati posle Aleksandra Vučića“. Režimski mediji prethodnih dana su prenosili da je Dikić „pozvao na streljanje Vučića i onih koji ga podržavaju“.
U pritvoru zbog istog krivičnog dela nalazili su se i bivši košarkaš Vladimir Štimac, novosadski odbornik Miša Bačulov, kao i brojni demonstranti. Od novembra 2024. do jula 2025. zbog sumnje na nasilno rušenje ustavnog poretka uhapšeno je najmanje 20 ljudi, dok je taj broj u međuvremenu rastao. Neki su pušteni, neki su i dalje u kućnom pritvoru uz nanogicu, dok su pojedini aktivisti, poput članova STAV-a, u bekstvu.
Šta zakon zaista kaže?
Krivični zakonik Srbije u članu 309 predviđa kazne zatvora od šest meseci do pet godina za onoga ko „poziva ili podstiče da se silom promeni ustavno uređenje ili svrgnu najviši državni organi“, dok se kazna povećava ako je delo učinjeno uz pomoć iz inostranstva.
Ustav Srbije takođe zabranjuje delovanje usmereno na nasilno rušenje ustavnog poretka.
Međutim, kako je ranije za Dojče vele objasnio advokat Veljko Milić, zakon se u praksi tumači znatno šire nego što mu je izvorna svrha.
Ovakvo delo bi, prema njegovim rečima, značilo da neko poziva na, recimo, ukidanje Narodne skupštine, Vlade ili na postavljanje monarha. Međutim, kako je pojasnio, privođenje pod optužbom za takvo krivično delo ima drugu svrhu.
„Najveći problem kod toga je što se zapravo sva ta krivična dela protiv ustavnog uređenja zloupotrebljavaju, kako bi se ograničila sloboda izražavanja. Gotovo u svim ovim slučajevima ne postoje ni sami elementi pozivanja na promenu ustavnog uređenja. Mi vidimo da se nekima stavlja na teret da su planirali, recimo, napad na Informer, RTS, i tako dalje. To nisu ustavne kategorije, tako da ne može biti nasilne promene ustavnog uređenja”, kazao je Milić, jedan od branilaca ljudi uhapšenih tokom 2025. godine zbog optužbi za ovo krivično delo.
Elastična norma, čvrsta poruka
Upravo u toj elastičnosti leži razlog zašto je „rušenje ustavnog poretka“ postalo jedno od najčešće korišćenih krivičnih dela u politički osetljivim slučajevima. Njegova težina omogućava brzo lišavanje slobode, pritvor ili kućni pritvor. Ono nosi i snažnu simboličku poruku da je politički otpor izjednačen sa napadom na državu.
Takva praksa, upozoravaju pravnici, ne samo da relativizuje značenje jednog od najtežih krivičnih dela, već dugoročno potkopava poverenje u pravosuđe i sužava prostor za legitimnu političku debatu.
Izvor: Cenzolovka
