Од Горана Пантелића до Александра Дикића, од протеста до притвора, једно од најтежих кривичних дела из Кривичног законика постало је рутинска квалификација у политички осетљивим случајевима.
Од радикалних објава на друштвеним мрежама, преко протеста, до телевизијских емисија и студентских окупљања – оптужба за „насилно рушење уставног поретка“ у Србији све чешће се користи као одговор државе на политичку непослушност.
Иако закон ово кривично дело предвиђа за најтеже облике угрожавања државе, пракса последњих година показује да је оно постало једно од најшире примењиваних средстава за привођење активиста, студената и јавних критичара власти.
Бизарност случајева
Када је у априлу 2020. године Ваљевац на привременом раду у иностранству Горан Пантелић путем друштвених мрежа позивао на „устанак против диктатора“ испред Скупштине Србије, деловало је да је реч о још једном радикалном, али маргиналном политичком иступу на интернету.
Ипак, само неколико дана пре најављеног окупљања, Пантелић је ухапшен на граници Аустрије и Немачке, по потерници из Србије, због претњи председнику Александру Вучићу и позива на „устанак“.
„Дотични диктатор Александар Вучић је утерао страх, подмитио све, оне што није могао да подмити, уцењује претњама“, рекао је Пантелић средином априла. Позиве на рушење власти, увреде и претње Вучићу износио је у стотинама објава на Фејсбуку, Инстаграму и Јутјубу од почетка априла те године. Писао је да „стиже из шуме“ да „скине“ Вучића, говорио да ће га „туцати док не позелени“ или док му „очи не истера напоље“.
Пантелић је потом завршио у минхенском затвору. Против њега је вођен предистражни поступак због угрожавања безбедности функционера и позивања на насилну промену уставног уређења. Ипак, немачке власти су одбиле његово изручење, процењујући да правна квалификација дела не задовољава стандарде. Тај случај остао је један од првих сигнала колико је појам „рушења уставног поретка“ подложан различитим тумачењима.
Од изузетка до правила
Више од три и по године касније, у децембру 2023, оптужба за рушење уставног поретка поново је доспела у центар пажње, овога пута након нереда на протесту испред Скупштине града Београда. Током покушаја опозиционе листе „Србија против насиља“ да уђе у зграду и прогласи победу на локалним изборима, на објекат су бацане каменице, а више од 40 људи је ухапшено. Неколицина је убрзо закључила споразуме о признају кривичног дела уз условне затворске и новчане казне.
Слична квалификација коришћена је и током протеста против рударења литијума, када је неколико људи ухапшено због наводног планирања насиља на протесту заказаном за 10. август 2024.
Управо од тог тренутка, према оцени правника и организација за људска права, оптужба за рушење уставног поретка престаје да буде изузетак и постаје образац.
Протести, студенти и Кривични законик
Током 2025. године забележене су десетине случајева привођења и процесуирања људи због сумње на ово кривично дело, готово искључиво у вези са протестима. Студенти, активисти, опозициони функционери и јавне личности нашли су се под истом правном квалификацијом.
Последњи такав случај догодио се 24. децембра 2025, када је ухапшен колумниста и аутор емисије „Без устручавања“ на КТВ Александар Дикић. Полицијско задржавање до 48 сати одређено му је због, како је наведено, позивања на промену уставног уређења.
Повод за хапшење, према доступним информацијама, била је Дикићева изјава у којој је студентима поручио да им је циљ рушење режима и стварање система „који ће функционисати после Александра Вучића“. Режимски медији претходних дана су преносили да је Дикић „позвао на стрељање Вучића и оних који га подржавају“.
У притвору због истог кривичног дела налазили су се и бивши кошаркаш Владимир Штимац, новосадски одборник Миша Бачулов, као и бројни демонстранти. Од новембра 2024. до јула 2025. због сумње на насилно рушење уставног поретка ухапшено је најмање 20 људи, док је тај број у међувремену растао. Неки су пуштени, неки су и даље у кућном притвору уз наногицу, док су поједини активисти, попут чланова СТАВ-а, у бекству.
Шта закон заиста каже?
Кривични законик Србије у члану 309 предвиђа казне затвора од шест месеци до пет година за онога ко „позива или подстиче да се силом промени уставно уређење или свргну највиши државни органи“, док се казна повећава ако је дело учињено уз помоћ из иностранства.
Устав Србије такође забрањује деловање усмерено на насилно рушење уставног поретка.
Међутим, како је раније за Дојче веле објаснио адвокат Вељко Милић, закон се у пракси тумачи знатно шире него што му је изворна сврха.
Овакво дело би, према његовим речима, значило да неко позива на, рецимо, укидање Народне скупштине, Владе или на постављање монарха. Међутим, како је појаснио, привођење под оптужбом за такво кривично дело има другу сврху.
„Највећи проблем код тога је што се заправо сва та кривична дела против уставног уређења злоупотребљавају, како би се ограничила слобода изражавања. Готово у свим овим случајевима не постоје ни сами елементи позивања на промену уставног уређења. Ми видимо да се некима ставља на терет да су планирали, рецимо, напад на Информер, РТС, и тако даље. То нису уставне категорије, тако да не може бити насилне промене уставног уређења”, казао је Милић, један од бранилаца људи ухапшених током 2025. године због оптужби за ово кривично дело.
Еластична норма, чврста порука
Управо у тој еластичности лежи разлог зашто је „рушење уставног поретка“ постало једно од најчешће коришћених кривичних дела у политички осетљивим случајевима. Његова тежина омогућава брзо лишавање слободе, притвор или кућни притвор. Оно носи и снажну симболичку поруку да је политички отпор изједначен са нападом на државу.
Таква пракса, упозоравају правници, не само да релативизује значење једног од најтежих кривичних дела, већ дугорочно поткопава поверење у правосуђе и сужава простор за легитимну политичку дебату.
Извор: Цензоловка
