Povod za novu kolumnu na ovu temu je svakako aktuelni štrajk glađu Dijane Hrke, majke tragično nastradalog mladića prilikom pada nadstrešice na renoviranoj zgradi Železničke stanice u Novom Sadu, koja je ušla u 12-i dan svog štrajka. Kao neko ko se bavio temom štrajka glađu kao političkog sredstva i u teoriji i u praksi, smatram da imam pravo da kažem koju reč na ovu veoma osetljivu temu.

Najpre, ne možete nekoga podržavati da štrajkuje glađu jer štrajk glađu posle određenog broja nedelja vodi smrtnom ishodu. Ali, takođe, ne možete ne ceniti ovaj čin lične žrtve koji se koristi kao krajnje sredstvo kada svi drugi pokušaji da se ukaže na određeni problem ili ispravi određena velika nepravda nisu uspeli. Zato istinski i dosledni štrajkači glađu često uživaju ogromnu podršku javnosti iako je to neprimereno jer praktično znači podršku pojedincu da ozbiljno ugrozi svoje zdravlje pa i život u celini. 

Štrajk glađu nije isto što i štrajk glađu i žeđu jer se bez hrane može izdržati mnogo duže nego bez vode. Štrajk žeđu je mnogo opasniji za zdravlje i mnogo brže sledi kolaps organizma i smrtni ishod ako se ne prekine na vreme. I jedan i drugi štrajk, naravno, zavise od zdravstvenog i opšteg fizičkog i psihičkog stanja organizma štrajkača, tako da nema univerzalnih primera već je svaki štrajk priča za sebe. Najpoznatiji štrajkači glađu u istoriji su politički zatvorenici sa raznih strana sveta (od Rusije, preko Velike Britanije do Amerike i Indije), a najradikalniji od njih, pripadnici raznih političkih ili terorističkih grupa, štrajkovali su zbog uskraćenih prava u zatvoru do samog kraja – do smrti (više primera iz Irske).

Štrajk glađu je jedno od najpoznatijih radikalnih metoda političke borbe, uz samospaljivanje i druge oblike samoubistava. Kada ponestane drugih načina da se sazna istina, iskaže stav, ostvari pravda ili dođe do ispunjenje nekog zahteva, onda je štrajk glađu jedino rešenje za mnoge političke ličnosti kroz noviju istoriju. U pitanju je miran i nenasilan oblik otpora vladajućem režimu koji podrazumeva ličnu žrtvu i koji se obraća onome ko je odgovoran a ne želi da reši određeno pitanje. Tako se dobija fokus javnosti na samog štrajkača i njegove zahteve, ali i pojačava pritisak na donosioca odluke po tom pitanju koje je razlog štrajka. Javnost je u sredini kao i suigrač i sudija.

Štrajkove glađu bih podelio na neozbiljne i ozbiljne. Neozbiljni su oni koji traju nekoliko dana, za koje se postavlja pitanje da li je štrajkač uopšte štrajkovao glađu i koji očito služe samo za povećanje medijske vidljivosti samog štrajkača. Ozbiljni štrajkovi glađu odvijaju se pred očima javnosti, bez ikakve sumnje da je zaista u pitanju štrajk glađu i traju više nedelja, a ne dana. Vlast, odnosno onaj kome su upućeni zahtevi štrajka, teško da uzima ozbiljno štrajkove koji kratko traju i više su egzibicionog karaktera. Duži štrajk koji počinje da ugrožava nečije zdravlje kako vreme odmiče postaje sve veći problem za onog koji ne želi da ispuni zahteve štrajkača i ne haje za mogućnost ugrožavanja nečijeg zdravlja sve do smrti. To postaje svojevrsna igra živaca i spremnosti da se ide do kraja: u jednom pravcu do ozbiljno ugroženog zdravstvenog stanja štrajkača koji može i da umre, ili u drugom pravcu do nespremnosti da se ispune zahtevi štrajka bez ikakvih moralnih obzira i po cenu smrti štrajkača.

Lično sam štrajkovao glađu 11 dana na stepenicama Narodne skupštine u Beogradu u maju 2020. godine, želeći da istaknem pet tema koje su medijski bile cenzurisane od strane vlasti u tom trenutku (Kosovo i Metohija, zavisno i selektivno pravosuđe, nepošteni izbori, status SPC i Srba u Crnoj Gori, medijske neslobode). U toku štrajka sam tih pet načelnih ciljeva konkretizovao u jedan – zahtev za medijskim nastupom na RTS 1 u večernjem terminu kako bih mogao da objasnim svoj postupak i svoje zahteve. Uprkos tome što je to bio najjednostavniji mogući i najnormalniji zahtev s obzirom da sam u tom trenutku bio i predsednik jedne od najaktivnijih opozicionih političkih organizacija u Srbiji i šef njenog poslaničkog kluba u Narodnoj skupštini – RTS to nije želeo da uvaži, a vlast mi se suprotstavila besmislenim i komičnim kontra-štrajkom glađu, što predstavlja početak pravljenja istih kontra-akcija od strane vlasti na sve vidove opozicione borbe do dana današnjeg. 

U štrajku mi se pridružio tadašnji narodni poslanik Srpskog pokreta Dveri Ivan Kostić, aktuelni predsednik Dveri. Naš zajednički štrajk privukao je značajnu pažnju domaćih i stranih medija, veliku podršku javnosti, ali i odsustvo spremnosti drugih političara iz opozicije da nam se pridruže kako bismo uoči lažnih izbora te godine zajedno pojačali pritisak na vlast. LJudski odnos koji su prema nama pokazivali brojni obični građani koji su nas svakodnevno posećivali spada u nešto najdirljivije i najdragocenije što sam doživeo u svom životu. Još tada, pre pet godina, vlast je organizovala kontramiting protiv jednog čoveka koji štrajkuje glađu i ispred Narodne skupštine dovela više hiljada svojih pristalica koji su me satima horski vređali. Već tada je svakome moralo biti jasno sa kakvim političkim zlom imamo posla, ali očito je trebalo da prođe svo ovo vreme, da nam se dogodi Novi Sad i da Dijana Hrka doživi onakve monstruzone scene vređanja na istom mestu da bi mnogi to shvatili i oglasili se. 

Za 11 dana uzimali smo samo vodu, izgubio sam 11 kilograma, ali je opšte zdravstveno stanje i Ivanovo i moje bilo u redu. Zašto smo posle 11 dana prekinuli štrajk glađu? Nismo videli da taj naš postupak dalje ima smisla. Brojne javne ličnosti koje su nam se javile da će nam se pridružiti na stepenicama Narodne skupštine to nisu učinili. Kolege iz opozicije su nas obilazile i podržavale, ali nisu bile spremne na ličnu žrtvu, iako smo imali raniji zajednički dogovor o štrajku glađu kao poslednjem sredstvu kome moramo pribeći ako vlast ne bude spremna da ispuni naše zahteve. Tada je propuštena jedinstvena prilika da opozicija zauzme prostor ispred Narodne skupštine i izvrši pritisak na vlast. Vladajući režim je to ovoga puta predupredio formiranjem Ćacilenda na potezu između Predsedništva i Narodne skupštine, kao zatvorenog grada i kriminalnog logora lojalista koji su spremni da brane vlast od pobunjenog naroda.

Šta je problem sa ozbiljnim štrajkom glađu? Uprkos velikoj medijskoj pažnji i podršci javnosti na rečima, štrajkač se suočava sa odsustvom podrške na delima: običan narod neće ostaviti svoje redovne poslove, političke i javne ličnosti neće se lično žrtvovati, neće izaći milion demonstranata na ulice prestonice, niko u organima bezbednosti ili drugim javnim službama od velikog značaja neće skinuti uniformu i sesti pored štrajkača… Štrajkač, iako spolja okružen masama, ostaje sam i usamljen i mora da donese ličnu odluku da li želi da ide do kraja i ugrozi svoje zdravlje i život ili ne? Koliko je spreman da ide daleko da bi njegovi zahtevi bili ispunjeni? Šta još treba da se dogodi da bi se ljudi probudili i angažovali? Sve su to, verujem, misli i dileme koje u ovom času ophrvavaju i Dijanu Hrku, koja je na sebe preuzela teret za sve nas koji stojimo sa strane i gledamo. Naravno da bi se sve promenilo kada bi neka poznata javna ličnost sela pored nje i pridružila joj se, kada bismo svi izašli na ulice svojih gradova u znak podrške, kada bi se u Beogradu sabralo milion ljudi koji neće da dozvole da posle sina umre i majka zbog ludaka na vlasti, kada bi neko u Vojsci, Policiji, RTS-u ili drugom javnom servisu napravio puč i stao na stranu Dijane Hrke i naroda…

Boško Obradović, master politikolog i predsednik Političkog saveta Dveri