Maj je 1939. godine. U Vašingtonu se očekuje poseta nikaragvanskog predsednika Anastasija Somoze Starijeg (1896-1956). U pitanju je diktator koji se, makar u pojedinim periodima svoje vladavine, uporno trudio da stvori privid demokratije u Nikaragvi. Ipak, teško je bilo sakriti baš sve što je radio, od korupcije do likvidacija protivnika pa i običnih kritičara režima.
Usled toga američka mejnstrim štampa – još nedovoljno disciplinovana kao što će postati u doba Hladnog rata, tako da svakog geopolitički korisnog autokratu tretira kao demokratu samo ako je na geopolitičkom kursu Vašingtona – bila je preplavljena tekstovima o njegovim nedelima. Prozivana je Bela kuća što su pomenutom centralnoameričkom političkom banditu njena vrata širom otvorena.
Takav pritisak javnosti uticao je na političke savetnike i medijski tim tadašnjeg predsednika Sjedinjenih Američkih Država, da se analitički pozabave likom i delom Somoze, te da Frenklinu Ruzveltu (1882-1945) pripreme ozbiljan izveštaj o zlodelima latinoameričkog „kolege“.
Pročitavši ga – te se argumentovano uverivši u to da je Anastasije Somoza umešan u niz političkih ubistava, tešku korupciju, aktivnosti mafije – rekao je svojim ljudima da će ga ipak ljubazno primiti i svestrano podržati. Posle toga je izgovorio čuvenu rečenicu koja mnogo govori o političkom pragmatizmu onih koji se zaklinju u demokratiju i vladavinu prava od Amerike do Evrope: „Možda je on kučkin sin, ali je naš kučkin sin“!
Interesi su u (geo)politici iznad svega. To svi dobro znamo, ali se – dok slušamo bučne priče o visokoparnim vrednostima, lidera tzv. naprednih i demokratskih zemalja – ponekada ipak zbunimo i poverujemo da nije baš sve uvek i do kraja tako. Međutim, u praksi oni se vode jedino lično-partijskom ili eventualno nacionalnom korišću.
Samo što se kreću u koordinatama bolje uređenih zemalja od naše, pa moraju drugačije da se ponašaju u svojim kućama, te da zaklanjaju vulgarni oportunizam iza moralističkih fraza čak i kada se radi o inostranstvu (gde deluju mnogo brutalnije nego na domaćem terenu).
Polazeći od toga, krajnje je vreme da se više ne zavaravamo, poslednjih nedelja intenziviranim bajkama, o tome da će nam Evropska unija pomoći da se izborimo za demokratiju u Srbiji. Boli ih u vezi sa tim „ćošak“ ove 2025. godine, kao i svih prethodnih godina!
Priče o korupciji, lopovluku i drugim vidovima kriminala SNS falange, te o kršenju ljudskih prava i gaženju demokratije, Briselu su – čast pojedinim čestitim EU parlamentarcima ali oni su tamo od marginalnog značaja – samo u funkciji geopolitičkog pritiska na Aleksandra Vučića. Ako je za NATO a protiv Rusije, onda je „dobar momak“.
To što je on balkanski Idi Amin, manje-više. Bitno je da ispunjava obaveze prema evroatlantskim mentorima. A on je oko toga u jednom trenutku počeo da vrda. Ne iz moralnih razloga već zbog straha da će izgubiti vlast. Uplašen od uzburkanog srpskog naroda, privremeno je usporio poslove u vezi sa realizacijom projekta „Litijum“. Ujedno, svestan koliko su njegovi birači naklonjeni Rusiji, kada je procenio da će Moskva možda ozbiljnije reagovati zbog toga što tajno snabdeva Ukrajinu vojnom opremom, na neko vreme je prekinuo to da radi.
Onda su usledile žestoke packe iz Brisela, i to, između ostalog licemerno, što zlostavlja građane Srbije (što on inače radi već duže od deset godina a EU se pravila slepa i gluva). Vučić je shvatio poruku, a dobro razume da je za njega lično – na stranu srpski nacionalni interesi po kojima i tako osorno pljuje – Zapad mnogo važniji od Rusije ili Kine. Em neće okolišiti da ga ugrozi ako se stvarno naljuti, em kada pobegne iz Srbije sa opljačkanim blagom, a namerava da nastavi život tamo gde evroatlantske elite imaju dominantnu ulogu, može da se nađe u velikom problemu.
Zato je ovih dana poručio moćnicima iz NATO kruga da je uprkos obećanju Kremlju da to neće raditi, ponovo spreman da isporučuje srpsku municiju, granate i rakete za višecevne bacače, onim zemljama za koje zna da će ga u sledećem koraku dati Ukrajini. Kako je rekao u vezi sa srpskom vojnom opremom: „Kupci mogu da rade sa njom šta žele“.
Iz Moskve su se zbog toga, naravno, već čula negodovanja. Ali kako su još Latini govorili: „Reči lete, dela ostaju“. Tim pre što su i ruske reči za sada blage. Vreme je da Kremlj sa tim prekine i konačno shvati da ako vlast u Beogradu izdaje sprske interese, sigurno je da će pre ili kasnije, i to do balčaka, zabiti nož u leđa Rusiji. Samo srpski rodoljubi, kojima je prioritet odrana Kosova, Republike Srpske i drugih srpskih vitalnih interesa, mogu da budu dosledni prijatelji Rusije jer su svesni da bez nje i Kine nema rušenja po nas opakog evroatlantskog poretka!
Ne kažem da i u Moskvi nemaju pravo da rezonuju (i po cenu toga da odgurnu patriotsku Srbiju od Ruske Federacije) da je Vučić baraba ali je njihova baraba. No, on nije njihov čovek. On je iz ličnih interesa antiruski koliko i antisrpski nastrojeni politički prevarant.
Ako u skladu sa tim Rusi brzo ne postupe – i to tako što će delovati selektivno protiv srpskog režima a ne neselektivno na štetu naroda naše zemlje – onda će trajno izgubiti Srbiju. Opet, ako počnu da rade pragmatično, a to znači da svestrano stanu uz nacionalno orijentisan deo sprskog naroda a protiv uzurpatorske NATO kvislinške vlasti, onda i mi i Rusi imamo šansu da nešto uradimo.
Vučićev geopolitički račun ima takav rezultat da mu deluje da mu se primarno isplati da igra na Zapad dok laže o prijateljstvu sa Rusijom i privrženosti Srpstvu. To trulo bure drži vodu samo dok Rusija postupa kako što Aleksandar bez Kosova pretpostavlja: malo se ljuti, a onda zbog nekog trulog kompromisa sa njim, pređe preko njegovih malverzacija! Okrene li drugi list, on je u velikom problemu jer će ga pristalice masovno ostavljati a oponenti još žešće napasti.
Skoro pa očajnički se nadam se će Moskva na kraju krajeva to ipak shvatiti i staviti tačku na dosadašnju politiku prema Vučiću. Iščekujem to i zbog njene balkanske pozicije, ali pre svega, zbog sudbine Srbije i Srba. To su spojeni sudovi!
Dragomir Anđelković
