Generali su na početku novog rata uvek spremni samo za rat koji je već prošao. Puno je na našoj javnoj sceni samozvanih junaka petooktobarske revolucije koji sada dele lekcije, savete i smernice kako treba promeniti aktuelnu vlast. Odavno je pala ionako nategnuta teza da se Srbi vlast menjaju periodično svakih dvanaest godina. Ruši se polako i mit o petooktobarskoj revoluciji jer se pažnja javnosti usmerava ili na dogovor tadašnjih „revolucionara“ sa čelnicima bezbednosnog aparata ili se preuveličava uloga stranog faktora ili se na taj dan gleda iz perspektive izneverenih (ili neumerenih i preteranih) očekivanja. Mnogo je predviđača, smatrača, ponuđivača, korektora, savetodavaca, usmerivača, (u)zbunjivača… Prave se nesuvisle istorijske paralele bez ikakvih činjeničnih podudarnosti, kao da se ne shvata da nema analognih istoriskih okolnosti pa samim tim ni analognih rešenja za probleme i izazove sadašnjice. Istorija jeste učiteljica života, ali nije uputstvo, vodič ili tutorijal.
Godinu dana posle pada nadstrešnice u Novom Sadu knjiga žalosti zbog šesnaest nevinih žrtava je zatvorena. Knjiga borbe počinje novim poglavljem, a naslov i prve redove ispisuje Dijana Hrka. Njen poziv u boj je nastavak naše trinaestogodišnje bitke za drugačiju i bolju Srbiju.
Očekuje nas borba iznurivanja, borba za medijski prostor, za međunarodnu podršku, za resurse, za akciono jedinstvo svih opozicionih činilaca, ako već ideološkog nema. Između ostalog vodiće se borba za „neutralne“.
Potrebno je saznati njihov interes, motiv, karakter, prag nadražljivosti, stepen (ne)pouzdanosti. Glavni problem režima jeste zamrzavanje ovog stratuma na sve njihove pokušaje da povrate svoj poljuljani rejting. Ne uspevaju ni krediti, ni povišice, ni donacije, ni ekspres legalizacija. Jedino što su postigli jeste utvrđivanje svog ionako odanog biračkog tela koje nije dovoljno za pobedu na izborima, ili za onakvu pobedu kakvoj se nadaju. Apstinenti su mnogo bliži studentkim zahtevima i njihovoj političkoj agendi, mnogo su bliži svojoj apstinenciji nego povratku u naprednjačko jato.
Karakter tih ljudi je modelovan po istovetnom po brascu decenijama unazad. Oni konvertuju svoju apstinenciju po posebnoj formuli. Ne, oni nisu podanici, nisu ni građani-oni su korisnici, konzumenti, transakcioni oportunisti sa dominacijom proračunatosti nad emocijama. Ali, ne bez emocija, ne bez kontrole tog neuro-digitrona. A Srbija je trenutno preplavljena emocijama. I to onim koji i dalje zamrzavaju veći deo „neutralaca“ u odnosu na režimsku propagandu.
Dodatni problem, možda i nereživ predstavlja nikada jasniji kontrast koji je napravljen okupacijom Pionirskog parka. Vizualni nadražaj je takav da reakciju koju stvara kod neutralnih pali crvene lampice u Vučićevom bunkeru.
Jednostavno je. Ili ste za Dijanu Hrkalović ili za Dijanu Hrku. Izbor nikada lakši.
Na čijoj ste strani, kako biste želeli da se ponašate, da izgledata, da govorite, da birate, da živite. Na jednoj strani mafijaška kurtizana sa službenom značkom, na drugoj majka u crnini sa studentkim bedžom. Izbor nikada lakši. Na jednoj strani devojka iz kriminalnog miljea kojoj je stranka na vlasti ispunila perverzne snove i omogućila joj nekažnjenu torturu svih koje je obeležila kao neprijatelje. Na drugoj strani uplakana majka čiji je sin postao žrtva bahate, korumpirane i kriminalizovane države. Izbor nikada lakši. Na jednoj strani neko ko preti da će fizički da se obračuna sa studentima i pljuje u lice pravosudnom sistemu gde god se pojavi, na drugoj strani majka koja stavlja na kocku svoj život da nijedna majka ne bi morala da prolazi kroz njen pakao.
Izbor nikada lakši. Izbori su već raspisani, oni neformalni, oni ljudski, izbori za ono sapiens među homosima kojima do sada nije bilo dovoljno žrtava da bi izabrali stranu.
Izaberite kojoj Dijani pripadate. Ako ne zbog Dijana, onda zbog vas samih.
dr Aleksandar Dikić
