Malo ko u Srbiji, a i šire ne zna da je u subotu godišnjica tragedije u Novom sadu, kao i da su studenti sa svih strana okupirane nam države u ovaj nezapamćenom bahatošću i alavošću režimlija izmrcvareni grad krenuli peške, ne odustajući od želje za pravdom zbog smrti šesnaestoro i što se često izostavlja, zbog teškog invaliditeta jedne mlade majke.
Krenuli su iz svih studentskih centara, ali ipak, fokus je na grupici iz Novog pazara, a zašto?
Zbog onih koji slabije kapiraju, na trenutak ću se vratiti nekoliko meseci unazad. Studenti su skupove organizovali u Novom sadu, Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Kraljevu i na kraju u Novom pazaru. Zašto je Novi pazar bitan? Zato što je godinama unazad praktično izbrisan s mape Srbije, zato što je Raška oblast smatrana za malu Tursku. Kome je u interesu da čitavu zemlju drži pod konstantnom tenzijom i da kad nešto treba da se zataška, iz rukava može da izvadi „potencijalno žarište“ nije potrebno objašnjavati, a važno je da su odnos Pazaraca prema Srbiji i obrnuto promenili (ili ga bar u dobroj meri menjaju) studenti i da sve ostane samo na tome, treba im skinuti kapu. Pazarski studenti, koji su sa svojim kolegama obišli sve gradove u kojima su protesti bili i koji su po povratku kućama pričali koliko su širom Srbije lepo dočekani i ugošćeni zaslužni su za to što se domaćinski Novi pazar svojski potrudio da studente iz čitave Srbije i ne samo studente, ugosti najbolje što je mogao.
Zašto je mala kolona Pazaraca uslovno rečeno pod reflektorima? Zato što je najpogodnija za razne medijske i druge manipulacije, jer tu vidi ko šta hoće. Tako zbog par devojaka sa hidžabom režimski propagandisti ih nazivaju hamasovci, islamski teroristi, mudžahedini… i ne zanima ih to što te iste devojke nose zastave Srbije i što svi oni kažu da nikada više nisu osećali pripadnost državi Srbiji, nego u trenucima koji se odvijaju tokom studentske pobune.
Treba li naglašavati da takve i slične kvalifikacije podležu krivičnom zakonu Srbije i da je predviđena kazna od šest meseci do pet godina zatvora?
Suprotnoj (tobož) strani ništa toliko ne bode oči kao momci koji nose krstove i ikone. Dobro, smetaju i njima neke zastave, neke kape, neke pesme, neki ljudi… Otprilike sve što na srpsku tradiciju miriše, jer to im je bljak. To je politika takozvanih prvosrbijanaca i drugosrbijanaca, politikanti na istom zadatku, da nam piju krv, a i jedni i drugi nam na najplastičniji način pokazuju zašto je u ovim krajevima politika sinonim za najstariji zanat. Naravno da se među ovim drugim nalaze razni tobož opozicioni lideri i liderčići, a ustvari obične šićardžije i portunisti, koji videvši da će oni ostati bez raznih sinekura, sekretarica i službenih vozača pokušavaju da sabotiraju protest. Isti slučaj je i sa raznoraznim NVO, jer manje je grantova, a bara puna krokodila.
EUro fanatike naročito boli što je praktično ruglu izvrgnuta rezolucija Evropskog parlamenta koje ima težinu saopštenja pecaroškog kluba iz Donjeg brijanja, a poslednjih dana naprasno im je glavni problem to što studenti (ali i građanstvo) mesecima insistiraju da se na protestima ne nose plave zastave sa žutim zvezdicama, pa po mrežama, očigledno orkestrirano prete kako će baš u subotu da ih u Novi sad donesu. Malo je neobično da oni koji se smatraju za elitu ne znaju osnovna pravila ponašanja. Pametnom ne treba posebno objašnjavati da ako domaćin kaže da je obavezna svečana toaleta, a ti dođeš u patikama i trenerci i pri tom se neprilično ponašaš, zaslužuješ da dobiješ nogu u … Obaška što je u subotu komemoracija, a zna se kako se na komemoraciju ide, bar pristojan svet zna.
Sve te prljave podmetačine i pokušaji sabotiranja što od strane režima, što od kvazi opozicije, što od raznih NVO padaju u vodu jer studenti svesni svojih razlika hodaju zajedno i drže se zajedno, ne smetaju jedni drugima i normalna Srbija to vidi, zato toliko naroda i sa toliko suza dočekuje Pazarce, ali i sve ostale studente, jer narod je željan pravde i normalnog života, bez mutivoda i pijavica.
Zato, mutivode i pijavice, okanite se dece, njih mesecima hapse i prebijaju, a oni ne odustaju od pravednije države u kakvoj bi da žive, ko ste vi da im određujete šta će da nose? Uostalom, na pitanje da li mu je težak, momak na čelu kolone s velikim krstom odgovorio je:“Ne nosim ja njega, on mene nosi.“
Kako da ne kažem reč, dve o Bitangi. Na poslednjem od redovnih mu vanrednih obraćanja drobio je o „antisrpskoj ideologiji“ novopazarskih studenata (?) i političku situaciju besramno (koga je to začudilo) pokušao da uporedi sa Staljingradskom bitkom, tvrdeći da je pređena tačka s koje nema povratka. Bez sumnje se personifikovao sa državom poput francuskog vladara iz 17. veka, kod nas poznatom po stilskom nameštaju, pa napade na sebe i svoju samovolju smatra kao napad na državu. Bez sumnje, svaki zamah zastavom države Srbije devojke pod hidžabom svojevrstan je šamar njemu i njegovim kerberima sa svih govnovizija i ekser u kovčeg njegove nakaradne i izdajničke politike.
Na kraju, kanda je bitanga preterala sa izučavanjem omiljenog mu demagoga Jozefa Gebelsa, pa mu se i Staljingrad priviđa i u bunilu ne vidi da ovo što ga čeka mnogo više liči na Solunski front i da su ove reke ljudi koje su studenti podigli na noge, ako ne daj bože zatreba, spremne da kao srpska vojska 1918. u nezaustavljivom jurišu oslobode zemlju od okupatora! Jedno je Bitanga u pravu, nema povratka, neće ovaj silni narod odustati, svesni su da je sad ili on ili Srbija.
Branislav Markićević
