Мало ко у Србији, а и шире не зна да је у суботу годишњица трагедије у Новом саду, као и да су студенти са свих страна окупиране нам државе у овај незапамћеном бахатошћу и алавошћу режимлија измрцварени град кренули пешке, не одустајући од жеље за правдом због смрти шеснаесторо и што се често изоставља, због тешког инвалидитета једне младе мајке.
Кренули су из свих студентских центара, али ипак, фокус је на групици из Новог пазара, а зашто?
Због оних који слабије капирају, на тренутак ћу се вратити неколико месеци уназад. Студенти су скупове организовали у Новом саду, Београду, Крагујевцу, Нишу, Краљеву и на крају у Новом пазару. Зашто је Нови пазар битан? Зато што је годинама уназад практично избрисан с мапе Србије, зато што је Рашка област сматрана за малу Турску. Коме је у интересу да читаву земљу држи под константном тензијом и да кад нешто треба да се заташка, из рукава може да извади „потенцијално жариште“ није потребно објашњавати, а важно је да су однос Пазараца према Србији и обрнуто променили (или га бар у доброј мери мењају) студенти и да све остане само на томе, треба им скинути капу. Пазарски студенти, који су са својим колегама обишли све градове у којима су протести били и који су по повратку кућама причали колико су широм Србије лепо дочекани и угошћени заслужни су за то што се домаћински Нови пазар својски потрудио да студенте из читаве Србије и не само студенте, угости најбоље што је могао.
Зашто је мала колона Пазараца условно речено под рефлекторима? Зато што је најпогоднија за разне медијске и друге манипулације, јер ту види ко шта хоће. Тако због пар девојака са хиџабом режимски пропагандисти их називају хамасовци, исламски терористи, муџахедини… и не занима их то што те исте девојке носе заставе Србије и што сви они кажу да никада више нису осећали припадност држави Србији, него у тренуцима који се одвијају током студентске побуне.
Треба ли наглашавати да такве и сличне квалификације подлежу кривичном закону Србије и да је предвиђена казна од шест месеци до пет година затвора?
Супротној (тобож) страни ништа толико не боде очи као момци који носе крстове и иконе. Добро, сметају и њима неке заставе, неке капе, неке песме, неки људи… Отприлике све што на српску традицију мирише, јер то им је бљак. То је политика такозваних првосрбијанаца и другосрбијанаца, политиканти на истом задатку, да нам пију крв, а и једни и други нам на најпластичнији начин показују зашто је у овим крајевима политика синоним за најстарији занат. Наравно да се међу овим другим налазе разни тобож опозициони лидери и лидерчићи, а уствари обичне шићарџије и портунисти, који видевши да ће они остати без разних синекура, секретарица и службених возача покушавају да саботирају протест. Исти случај је и са разноразним НВО, јер мање је грантова, а бара пуна крокодила.
ЕУро фанатике нарочито боли што је практично руглу извргнута резолуција Европског парламента које има тежину саопштења пецарошког клуба из Доњег бријања, а последњих дана напрасно им је главни проблем то што студенти (али и грађанство) месецима инсистирају да се на протестима не носе плаве заставе са жутим звездицама, па по мрежама, очигледно оркестрирано прете како ће баш у суботу да их у Нови сад донесу. Мало је необично да они који се сматрају за елиту не знају основна правила понашања. Паметном не треба посебно објашњавати да ако домаћин каже да је обавезна свечана тоалета, а ти дођеш у патикама и тренерци и при том се неприлично понашаш, заслужујеш да добијеш ногу у … Обашка што је у суботу комеморација, а зна се како се на комеморацију иде, бар пристојан свет зна.
Све те прљаве подметачине и покушаји саботирања што од стране режима, што од квази опозиције, што од разних НВО падају у воду јер студенти свесни својих разлика ходају заједно и држе се заједно, не сметају једни другима и нормална Србија то види, зато толико народа и са толико суза дочекује Пазарце, али и све остале студенте, јер народ је жељан правде и нормалног живота, без мутивода и пијавица.
Зато, мутиводе и пијавице, оканите се деце, њих месецима хапсе и пребијају, а они не одустају од праведније државе у каквој би да живе, ко сте ви да им одређујете шта ће да носе? Уосталом, на питање да ли му је тежак, момак на челу колоне с великим крстом одговорио је:“Не носим ја њега, он мене носи.“
Како да не кажем реч, две о Битанги. На последњем од редовних му ванредних обраћања дробио је о „антисрпској идеологији“ новопазарских студената (?) и политичку ситуацију бесрамно (кога је то зачудило) покушао да упореди са Стаљинградском битком, тврдећи да је пређена тачка с које нема повратка. Без сумње се персонификовао са државом попут француског владара из 17. века, код нас познатом по стилском намештају, па нападе на себе и своју самовољу сматра као напад на државу. Без сумње, сваки замах заставом државе Србије девојке под хиџабом својеврстан је шамар њему и његовим керберима са свих говновизија и ексер у ковчег његове накарадне и издајничке политике.
На крају, канда је битанга претерала са изучавањем омиљеног му демагога Јозефа Гебелса, па му се и Стаљинград привиђа и у бунилу не види да ово што га чека много више личи на Солунски фронт и да су ове реке људи које су студенти подигли на ноге, ако не дај боже затреба, спремне да као српска војска 1918. у незаустављивом јуришу ослободе земљу од окупатора! Једно је Битанга у праву, нема повратка, неће овај силни народ одустати, свесни су да је сад или он или Србија.
Бранислав Маркићевић
