После 1.683 дана Драган Стојковић није више селектор фудбалске репрезентације Србије. Њега ће на тој функцији заменити Вељко Пауновић и наредне седмице та одлука ће да буде и званично потврђена на седници Извршног одбора. Пауновић је нема никакве дилеме заслужио шансу, али грдно се варају сви који мисле да ће његовим именовањем бити решени нагомилани проблеми у фудбалској Србији.
Одавно многе ствари у домаћем фудбалу не функционишу како треба. Међутим, до сада је све покривано резултатима репрезентације која је успевала да се пласира на последња два велика такмичења, Светско првенство у Катару 2022. године као на и Европско у Немачкој 2024. године. Нису „Орлови” ни тада блистали пошто у шест утакмица нису славили ниједну победу, али сви су били и те како презадовољни учешћем пошто је каса ФСС добрано попуњена, а то је било важније од свега.
У ФСС су већ одавно неопходне кадровске промене на свим нивоима почев од регионалних саваза да врха ФСС. У свим регијама на челу се налазе припадници владајуће странке који се баш и не разумеју превише у фудбал. Треба се само подсетити изборног циркуса у мају 2016. године када је потпуни фудбалски анонимус Славиша Кокеза једногласно изабран за предсеника ФСС. Добио је свих 77 гласова.
Три године године касније од могућих 69 гласова добио је 68. Гласачка машинерија је беспрекорно деловала. У таквој ситуацији је од кандидатуре одустао некадашњи репрезентативац и капитен Манчестер јунајтеда Немања Видић. На површину су испливали хипокрити, каријеристи, климоглавци чија је једина обавеза била да дисциплиновано гласају како им се каже. „Да, господару”, је њихова омиљена реченица. Једина референца да би било ко добио функацију или био делегат у Скупштини ФСС је та да буде члан или симпатизер владајуће странке. Још тада је било јасно да је бахатост обухватила фудбалски спорт. Таква ситуација је и данас,
Челници савеза председник Драган Џајић (79) и његов заменик Ненад Бјековић (78) заслужују све почасти за учињено током каријере, али и Џаја и његов први сарадник су близу девете деценије живота. Свуда у свету људи у тим годинама не обављау никакве руководеће функције. Нема дилеме да њих двојица немају потребну енергију да се ухвате у коштац са нагомиланим проблемима којих има и превише. Утисак је да их то и не интересује превише.
Фудбал у Србији се, нажалост, заувек непоправљиво променио и треба истаћи само неке од проблема. Неопходно је „позабивити” се регуларношћу у свим ранговима такмичења.
Јавна је тајна да се резултати неких утакмица знају данима унапред пре него што се утакмице и одиграју. У савезу нико не реагује на све бројније сумње. Наравно, да гледаоци не желе да буду учесници унапред „режираних” представа. Празне трибине то најбоље потврђују. Да у Србији не постоји скоро никакво интересовање говори и податак да за цело коло фудбалске лиге буде „натегнутих” 15.000 гледалаца и то са неплаћеним картама.
Домаће првенство је најнезанимљивија у Европи. Каква је то лига у којој Црвена звезда има буџет од више десетина милиона евра, а остали немају ни за кафу? Да не говоримо о минијатурним клубовима, који се гурају у прволигашко друштво, а у озбиљном фудбалу би били у нижем рангу такмичења. Неки тимови из елитног ранга немају чак ни свој стадион па практично све утакмице играју као гости. Свима је јасно да Супер лига мора да буде смањена и да је са 16 клубова прегломазна, а квалитет фудбала је зашто не признати очајан.
Фудбалски савез Србије мора да води свакодневну битку за повратак публике на стадион, за побољшање квалитета, битку против којекаквих менаџера који за уложених „педесет хиљада динара” остварују милионске профите. ФСС се мора бескрупулозно борити и против сукоба интереса који је код неких људи очигледно присутан, а функција у савезу им није приоритет.
Највећи кривци што је фудбал постао „смеће које нико неће”, седе управо у савезу. Њихова неспособност и себичност осудила је фудбал на животарење, а не живот. Српском фудбалу прети „мождани удар” ако се у најскорије време не изврше велике промене. Врх савеза није предузео баш ништа да би се рашчистио хаос, једино реагују кад су им угрожене привилегије, а за дугогодишње пропадање фудбала није их брига. На нашим стадионима се огледа слика друштва огрезлог у криминал и корупцију.
На крају још нешто што је требало можда и раније истаћи. Изузимајући баш ретке медије и појединце који на то указују, остали журналисти се праве и „глуви” и „слепи” и о томе никако не пишу. Међутим, политика је и те како упетљана у српски фудбал. Већина о томе ћути, али народски речено локалне „чивије”, а и појединци на далеко већим политичким функцијама одлучују о важним питањима у нашем фудбалу.
Слично је и у осталим областима живота. Запослени у здравству, просвети, култури, правосуђу… већ дуже време указују на то да ни у тим областима ништа не функционише како треба и да су неоходне темељне реформе јер систем одавно не функционише. Тако је и у фудбалу, али и спорту генерално. Чињеница да Србија ове године није освојила ниједну медаљу на бројним такмичењима (Кошаркаши, кошаркашице, одбојкаши, одбојкашице, ватерполисти) то најбоље потврђује.
Јавности су дојадиле пароле, лажна обећања, флоскуле и демагогија. Доста им је позоришних представа и игроказа. Актуелно рукодство ФСС није доказало да је способно да покрене ствари са мртве тачке. Навијачи желе репрезентацију на коју ће бити поносни и регуларну лигу у којој резултати утакмица неће бити познати унапред.
Дакле све је јасно. Промена система на свим нивоима друштва је неопходна. Док се то не догоди ствари неће кренути на боље. Агонија ће бити настављена.
Милорад Бјелогрлић
